O Pogoreliću kao briljantnom interpretatoru, kao i o njegovom jedinstvenom imidžu brujali su godinama svi svetski mediji
The world media have for years buzzed with praise for Pogorelić’s brilliant interpretations, but also for his unique image
IVO POGORELIĆ, PIJANISTA Skidam naslage trivijalnog sve do čiste muzike Jedan od najboljih pijanista sveta, koji se u muziku zaljubio kao sedmogodišnjak, vratio se s,vom rodnom gradu u velikom stilu, koncertom koji je publika dočekala ovacijama I vo Pogorelić je među najvećim pijanistima sveta. Stvar je privilegije, prestiža i sreće uži- vati na njegovom nastupu i repertoaru koji na svakom izvođenju deluje kao vanvremen- ski spektakl za ljubitelje klasične muzike. U rodnom Beogradu se u martu poklonio publici u dupke punoj sali „Kolarca“ u organizaciji Centra be- ogradskih festivala (CEBEF) i ponovo dokazao za- što je planetarno omiljen među ljubiteljima klavira. Posle Bemusa 2022. godine vratili ste se početkom ove godine u Beograd. Kako vam se čini rodni grad, da li lepo stari? – Beograd je mesto koje se trajno nalazi u mom srcu i neodvojivo je od mog bića. Ali moj status je zapravo unikatan, u celom svetu kao kod kuće, a u rodnom gradu gost. „Kolarac“ sigurno budi lepa sećanja, tu ste imali prvi nastup 1968. godine? Po čemu ga pamtite? – „Kolarac“ je otmena dvorana izuzetne aku- stike. I kao takva morala bi biti bez promena, sa- čuvana sa svim svojim karakteristikama i za na- redne generacije. Svirali ste u najboljim svetskim dvorana- ma. Koliko prostori utiču na muzički do- življaj? – Svirao sam u Buenos Ajresu, u mom omilje- nom Teatru „Kolon“ napravljenom zahvaljujući ogro- mnom budžetu izdvojenom za taj projekat. Tako su, na primer, očaravajuće zavese pravljene od svi- lenog somota boje patlidžana… Međutim, zahvalju- jući pažnji kojom pristupamo svakom aspektu ar- hitekture i enterijera dvorane, u njoj se nastanio i dobar duh, pa kad umetnik posebno dobro odsvi- ra koncert, taj duh ga blago prstima potapše po ra- menu… Meni se to dogodilo više puta.
Svirate od sedme godine. Da li ste se ma- lo zasitili klavira i poželeli da ga ’preva- rite’ s nekim drugim instrumentom? – Klavir je moj prvi prioritet već gotovo 60 go- dina i kao takav će zauvek i ostati. Ima li za vas kao pijanistu još tajni? – Ima, ali vam ih neću otkriti… (smeh) Mora li po vašem mišljenju publika biti obrazovana da bi razumela klasičnu mu- ziku? – Ne, publika samo treba da bude iskrena. Ob- razovanje je važno za razumevanje značenja odre- đenog dela, njegovog smeštanja u istorijski ili odre- đeni drugi kontekst, ali nije faktor pri slušanju i doživljaju muzičke kompozicije. Da li ponekad svirate neku drugu muzi- ku? Mnogi klasičari se poigravaju žanro- vima... – Ja sviram šta je u notama koje su napisali drugi ljudi. Da bi oni postali razumljivi, mora se prodreti iza tih nota, a za to je neophodan pristup pun poštovanja i identifikacija s idejama i najbo- ljim željama genijalnih autora. Za jednog pijanistu ne može biti većeg izazova od tog. Izabrali ste Rahmanjinova za beogradski koncert. Zašto? – Drugi klavirski koncert Rahmanjinova je delo nastalo kao plod neobjašnjivog nadahnuća njegovog autora. Prepuno je melodija i harmonija vanvreme- ne lepote koje, kada se jednom čuju, više se nikada ne zaboravljaju. Međutim, baš iz tih razloga koncert je postao jedno od njegovih komercijalno najviše eksploatisanih ostvarenja. Zastupljenost u filmo- vima ili obradama u popularnim žanrovima dove- la je do potpune trivijalizacije te muzike. Upravo je hiperprodukcija tog dela skrenula pažnju s njego- vog autentičnog duha, koje je do danas ostalo jed- no od najmanje shvaćenih iz pera Rahmanjinova. Moj zadatak je da skinem naslage trivijalnog i ba- nalnog čitanja i dođem do čiste muzike. „Njujork tajms“ je svojevremeno ocenio da ste umetnik dvesta godina ispred svog vremena. Da li je teško biti u takvoj po- ziciji? – Promašili su, jednu nulu su mi uskratili… (smeh)
Nijedan kompozitor nije mi omiljen, ali sa svakim sam u najčvršćem prijateljstvu dokle god sam njegov izvođač I don’t have a favourite composer, but I have the strongest friendship with each of them as long as I’m performing their works
Tekst / Words: Ana Vodinelić Fotografije / Photography: Andrej Grilc, Belkisa Abdulović
Interview » Intervju | 33
Made with FlippingBook interactive PDF creator