Goran Bregović rođen je 22. marta 1950. godine u Sarajevu. Gitarista, pevač i kompozitor, vođa je i jedini stalni član „Bijelog dugmeta“ od početka do danas
Goran Bregović was born in Sarajevo on 22 nd March 1950. A guitarist, singer and composer, he is the frontman of Bijelo Dugme and the only member of this famous rock band to have been with it since the very beginning
– Veoma sam ponosan bio kada sam postao pred- sednik Bokserskog kluba „Željezničar“ u Sarajevu. To mi je predstavljalo ogromnu čast jer su me borci, ko- ji se bore po strogim pravilima gledajući se u oči, pri- hvatili u svoje društvo. Bilo je to veliko priznanje i bio sam veoma ponosan na sebe. Takođe sam ponosan na to što svakog petka, subote i nedelje stotine orkestara iz Srbije krene da svira na svadbama i veseljima. Znam da većina njih, a možda i svi, sviraju nekoliko mojih pesama za koje će dobiti bakšiš. I taj će bakšiš pomoći nekoj porodici i učiniti živote njihove dece malo lep- šim. Na to sam ponekad ponosan. Kako se sećate tog mladog Gorana od pre 50 godina? – U to vreme niko nije živeo od muzike i svi smo pomalo svirali jer su devojke volele gitariste. Kasni- je kao treba da se baviš ozbiljnijim poslovima. A ispa- lo je da smo mi verovatno prvi koji su pokazali da je moguće živeti od sviranja rokenrola. Da li ste ikada sanjali ovakvu budućnost? – A ko je mogao sanjati da će se sve ovo desiti što se desilo? Rat nam je svima promenio živote i pode- lio ih na pre i posle rata. Dao mi je priliku da počnem po drugi put. Sećam se kada mi je neka Romkinja iz Makedonije gledala u šolju i rekla da ću biti zvezda. U tom trenutku sam zbilja već bio velika zvezda u Ju- goslaviji i mislio kako više ni Romkinje ne znaju da predvide budućnost. Međutim, desila mi se nova ka- rijera. Zbog rata sam se našao u novom svetu i mo- rao da počnem još jednom. Možda je to bilo i najbolje što mi se desilo, jer svaka rutina, ma koliko da je do- bra, i dalje je rutina. Ono što je lepo to je početak, a ja sam dobio priliku da dva puta počnem. I u toj drugoj karijeri su se čuda desila kao u prvoj. Odmah su mo- je ploče postale zlatne u deset zemalja Evrope. Pone- kad mi se čini da sam verovatno srećan. Na jubilarnu turneju krenula je rok posta- va, sastav u kom ste počeli, bez Bebeka i članova koji su preminuli. Kakva je atmos- fera u bekstejdžu? I suze i smeh?
– Odlučili smo da odsviramo 50 koncerata i svi se zbilja tome raduju. Možda više ne sviramo tako dobro kao nekada, ali ponekad imam snažan osećaj da ta kla- sa proviri i da se čuje. To je kao proslava godišnjice ma- ture – uvek ima neko nešto da ispriča. Nekad je bila strašna gnjažava u životu do- živeti stotu. Sada više nije? – Kada ste mladi, nemate taj osećaj prolaznosti kao sada. Sećam se kada su najavili da će biti Olimpi- jada u Sarajevu, izračunao sam da ću tada imati 37–38 godina. Mislio sam: bože biću star, šta me za to briga. A sad u ovim godinama počneš da misliš: pa dobro – ko je znao da živi, valjda će znati i da umre, to je lakše. Ne volite slavlja, a ipak ste odlučili da pro- slavite pola veka „Bijelog dugmeta“. Zašto? – U vremenu kada sve tako kratko traje i prolazi munjevitom brzinom, nešto što i nakon 50 godina ima vrednost zaslužuje da se slavi. I da se ne radi o „Bije- lom dugmetu“, bilo bi mi drago da se slavi. Ali ovako, raduje me što sam stvorio nešto što je živo i nakon 50 godina. U muzici je to prilično retko. Treba iskoristiti svaku priliku da nam se desi slavlje. „Bijelo dugme“, duhovna i filmska muzika, simfonijski orkestri, Kanske nagrade... Ima li nečega što niste uradili u prethodnih 50, a što biste baš, baš želeli? – Mislim da bi bilo arogantno želeti više od ovoga što sam već nekim čudom dobio. Nastavljam da radim dobro, pišem dobro, čak i bolje nego pre. Nastojim da pišem tako da se moja deca toga ne stide. Ovim brojem „Elevejta“ ispraćamo 2024. godinu. Šta biste poželeli svima koji nas či- taju dok lete u neke nove avanture? Šta že- lite sebi i svojoj porodici? – Letite! Nema ničega lepšeg od letenja. Taj fini osećaj da ste uspeli da nadmudrite gravitaciju, da ste uspeli da ostavite zemaljsko ispod sebe. Uprkos tome što tako puno letim i što sam oduvek mnogo leteo, taj me osećaj ne napušta i iznova me raduje. Želim i sebi i drugima što više radosti.
Tako smo dugo sa Er Srbijom, koja je nekada bila JAT, da nam je postala kao član porodice. Zato je još i lepše gledati je kako raste i kako uspeva We’ve been travelling with Air Serbia for so long, which used to be Jat, that it’s become a member of our family. That's why it’s even better to watch how it’s growing and succeeding
Interview » Intervju | 31
Made with FlippingBook interactive PDF creator