Nazad na sadržaj
svest o subjektivtitetu drugog? Intersubjektivna recipročnost, koja potiče iz filozofskog okvira nemačkog idealizma kome pripadaju i Hegel i Huserl, a koja odnos subjekat–objekat zamenjuje odnosom subjekat–subjekat, bazirana je na pretpostavci da ne postoji izolovani subjekat bez sveta. Za Huserla, individualna svest uvek je povezana sa drugim: individualni Ego je uvučen u dijaloški proces individuacije i može spoznati sebe samo kroz drugog. Prethodnica intersubjektivnosti, u psihoanalizi nemačkog govornog područja, prepoznaje se u konceptu susreta: pored transfera, tokom tretmana se razvija i egzistencijalni susret, u kome se pacijent ne uzima kao objekat saznavanja, već kao partner u dijalogu koji prevazilazi transferno-kontratransfernu dinamiku (Boleber, 2013, str. 807-809). Slično Platonu, Huserl je težio tome da pronađe svest o svetu kakav je zaista. On je postulirao da svesnost o drugim subjektima proizilazi iz empatije sa njima. Paradoksalno, (kako je mnogo kasnije Stolorou istakao o Huserlu, ali i o Hajncu Kohutu), takva subjektivnost je očigledno jednostrana, pošto se odigrava samo u umu jedne osobe – one koja saoseća. Ipak, ona podrazumeva prisustvo drugih kao subjektivnih entiteta sličnih sopstvenom i postiže spoznaju drugog kao subjektivnog entiteta sličnog sebi, kroz empatiju, bez Hegelove teškoće sa prepoznavanjem. Za Martina Hajdegera (1889–1976), intersubjektivnost je osnovno ljudsko stanje. Njegov izraz dasein znači „biti u svetu” kome je nemoguće da spoznaje nezavisno od drugog. Dasein je definisan preispitivanjem sopstvenog postojanja, o čemu je nemoguće saznati istinu i koja zavisi od svesti o kraju postojanja, tj. o smrti, temporalnosti. Jedan od pravaca razvoja koji imaju koren u ovoj filozofiji je egzistencijalna analiza Ludviga Binsvangera ( Ludwig Binswanger ), drugi je delo Žaka Lakana , a tu je i rad Hansa Levalda, koji je često citiran među američkim intersubjektivistima kao važan preteča. I za Hajdegera i za Lakana, jezik je medijum neznanja, koji ujedno strukturiše misao, ali je i sakriva. Strukturalistička filozofija 20. veka – studije Pola Rikera ( Paul Ricoeur , 1913–2005) o metapsihološkoj strukturi Frojdovog dela i istraživanja Hansa Georga Gadamera ( Hans-Georg Gadamer , 1900–2002) o istančanostima intersubjektivne komunikacije – bile su takođe značajne za klinički susret u psihoanalizi. Merlo-Ponti (1918–1961), pod uticajem geštalt psihologije Kurta Levina (kao i škole ʼpersonologijeʼ Henrija Marija, koja je poseban utisak ostavila na Stoloroua), zasnovao je svoju filozofiju na konceptu jedinstva subjekta i objekta. Njegov koncept nesvesnog, lociran između subjekta i objekta, u centru je života jedne individue. Njegova posthajdegerijanska hermeneutička tvrdnja da samospoznaja proizilazi iz procesa uključenosti u svet uticala je na Madlen i Vilija Baranžea i Džordža Klajna ( George Klein ) i njihove psihoanalitičke konceptualizacije u vezi sa intersubjektivnošću. Merlo-Pontijev koncept otelotvorenog subjekta pruža poseban medijum za intersubjektivnu povezanost: telo kao mesto gde se biće i svet ispoljavaju kao jedno. Ovim se Frojdova teorijski nerazvijena postavka da je „Ego prvobitno i prvenstveno telesniEgo” (Frojd, 1923), dovodi u oblast intersubjektivnosti.
116
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online