Nazad na sadržaj
potencijal za kasniji razvoj i funkcije Ega. U njihovoj teoriji adaptacije, koja podrazumeva ʼprosečnu očekivanu sredinuʼ, Ego se razvija kroz odnose, jer identifikacije postaju važne funkcije Ega. U analitičkom radu, počinju da se naglašavaju nesvesni procesi unutar Ega, tj. odbrane. Iza ovoga se sve više prepoznaje značaj uticaja iskustava sa drugim ljudima u detetovoj okolini. Sa ovim razvojem, sve se više važnosti pripisuje novim izvorima nesvesnih doprinosa transfernoj (i kontratransfernoj) aktivnosti. S obzirom na rastući uticaj iz Budimpešte ( Šandor Ferenci, Mihael Balint ) i, kasnije, analitičara Britanske nezavisne škole ( Donald Vinikot ) i ranih klajnijanaca ( Melanija Klajn, Pola Hajman ), Hartmanovi savremenici nastavili su sa diskusijom objektnih odnosa dajući veću dubinu svesnim i nesvesnim aspektima veoma ranog razvoja. Edit Jakobson (1964) je istraživala svet self i objekt reprezentacija, a Margaret Maler (1963; Maler et al. 1975) je dala klasične formulacije separacije–individuacije, koje je Danijel N. Stern ( Daniel N. Stern , 1985) kasnije revidirao. Pažnja je bila usmerena na uticaj preedipalnog perioda detinjstva na kasniji razvoj, kao i na to kako se internalizuju spoljašnji faktori, koji delom potiču od detetovih razmena sa roditeljima. Nasuprot relativnoj homogenosti Ego psihologije u periodu nakon II svetskog rata, takozvane „Hartmanove ere”, Ego psihologija je 1970-tih pomerila fokus. Nakon Hartmanove smrti, objektni odnosi postali su još uticajniji, te je usledio teorijski pluralizam. Socijalna uzburkanost u SAD, u vreme postmodernog filozofskog preispitivanja „autoriteta” i feminističke kritike frojdijanskih „falocentričnih” pretpostavki o prirodnom polu i rodu, dodatno su doprinele kritici homogenosti klasične Ego psihologije. Neki od dodatnih faktora uključuju: prenaglašavanje Edipovog kompleksa kao Prokrustove postelje; u praksi, Ego psihologija se često bazirala na interpretacijama udaljenim od iskustva; analiza se često vodila na strog, bezličan način; čak i pored rastuće literature, trauma je često izostavljena iz razmatranja; u literaturi klasične i Ego psihologije, Hartmanova teorija obično je prikazivana na idealistički način (vidi deo EGO PSIHOLOGIJA). Ego psihologija se promenila kako su autori počeli da insistiraju na kliničkim nalazima koji bi podržali metapsihološke pretpostavke. Ova promena je uključila kako neke rane autore (npr. Maler, Jakobson), tako i novije generacije (npr. Beres, 1962; Arlou & Brener, 1964; Kanzer, 1971). Ova nova era je započela sa monografijom Arloua i Brenera (1964), u kojoj su metapsihološku perspektivu sveli pod strukturalnu tačku gledišta. Ova promena je otvorila vrata novim načinima mišljenja, kako o razvoju tako i o kliničkoj situaciji, uključujući i nove integrativne napore Ota Kernberga (1966), koji je spojio odabrane elemente britanske teorije objektnih odnosa sa Ego psihologijom, što je vodilo razvoju „američke teorije objektnih odnosa” i Hajnca Kohuta (1971), koji je počeo da proširuje Frojdovo poimanje narcisizma i razvio sopstveni sistem, pod nazivom psihologija Selfa, definišući psihoanalizu kao tretman u kome analitičar treba da empatijski sluša pacijenta, pokušavajući da razume potrebu za selfobjektnom responzivnošću ( analitičara) i da pažljivo prati analitičareve neuspehe da odgovori na stvarne selfobjektne potrebe pacijenta (vidi delove TEORIJE OBJEKTNIH ODNOSA, SELF).
119
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online