Nazad na sadržaj
američki intersubjektivisti su francusku školu mišljenja doživljavali kao kontroverznu, smatrajući da dodatno proširuje „opredmećivanje” nesvesnog. Ipak, sa boljim razumevanjem intersubjektivnog formiranja nagona, šira američka psihoanalitička zajednica prihvata francusku školu mišljenja. Od 1990-ih, intersubjektivno relevantna konceptualizacija komunikativne ʼprojektivne identifikacijeʼ i ʼkontejnmentaʼ Vilfreda Biona (vidi delove KONTEJNIRANJE i PROJEKTIVNA IDENTIFIKACIJA), kao i Ogdenov analitički ʼtrećiʼ, sve više se prihvataju u SAD, posebno na zapadnoj obali (Los Anđeles, San Francisko, Sijetl) gde je Bion radio, pisao i predavao u kasnijem delu svog života. Bionove konceptualizacije imale su dubok značaj za pravac savremenog intersubjektivnog mišljenja u vezi sa nesvesnom komunikacijom (videti niže u tekstu). Među teoretičarima psihoanalize, koje vidi kao najzaslužnije za oblikovanje sopstvenog mišljenja, Stolorou (1994) izdvaja Frojda („bez koga ne bi bilo psihoanalitičke teorije o kojoj bismo diskutovali”), Vinikota (zbog „njegovog uvida u Self i ljudsku intersubjektivnost... u formi evokativne poetske slikovitosti), Džordža Klajna (zbog „radikalnog odstranjivanja teorije – teorektomije ”), Kohuta i Gila, koji su „inicijalno pristalice klasične metapsihologije, ali su na kraju ponudili radikalne alternative tradicionalnoj teoriji”. Već je jedan od ranih radova Stoloroua (1978), ukazivao na njegovo kretanje ka iskustvu bliskom rekontekstualizaciji (Frojdove) metapsihologije. U njemu on tvrdi da Frojdove strukturalne formulacije ujedno sadrže i zamagljuju njegove pronicljive kliničke uvide o subjektivnom iskustvu konflikta i predlaže da Id, Ego i Superego najpre mogu da se razumeju kao „simboličke reprezentacije tripartitne strukture subjektivnog iskustvenog sveta u stanjima emotivnog konflikta” (ibid, str. 314). Nakon ovoga sledi serija radova u kojima Stolorou iznova naglašava da teorija intersubjektivnosti nema za cilj da zameni Frojdovu, s obzirom na to da „postoji na drugačijem nivou apstrakcije i uopštavanja nego Frojdova ili bilo koja druga psihoanalitička teorija, u tome da ona ne pretpostavlja nijedan poseban psihološki sadržaj... Ona je teorija procesa... I ona pruža okvir za integraciju različitih psihoanalitičkih teorija kroz njihovu kontekstualizaciju” (Stolorou, 1998, str. 424). Primer jedne takve kontekstualizacije može biti intersubjektivno mišljenje o konfliktu: „Kada je konflikt oslobođen doktrine o primarnosti instinktivnog nagona, onda specifičan konflikt postaje empirijsko pitanje koje treba psihoanalitički istražiti. Fokus se... pomera sa pretpostavljene promene nagona na intersubjektivni kontekst u kome se konflikta stanja oblikuju” (Stolorou, 1994, str. 224). Stolorou (1998) takođe naglašava da intersubjektivni način posmatranja ne ukida psihoanalitički tradicionalni fokus intrapsihičkog, već ga stavlja u kontekst. Prema njegovom mišljenju, problem klasične teorije nije njegovo isticanje intrapsihičkog, već neprepoznavanje da je intrapsihički svet zavisan od konteksta. Ovaj aspekt Stolorouovog intersubjektivnog mišljenja postaće veoma značajan za relacionu školu (videti niže u tekstu). Dok je, generalno gledano, moguće posmatrati koncepte kontratransfera, odigravanja, projektivne identifikacije i kontejniranja (vidi delove ODIGRAVANJE, KONTRATRANSFER, KONTEJNIRANJE, PROJEKTIVNA IDENTIFIKACIJA) i, u vezi s tim, decentrirano kliničko slušanje, sanjarenje i druge, kao trendove koji vode intersubjektivnosti, klinička važnost
122
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online