Nazad na sadržaj
III. Aa. Perspektive Self psihologije Self psihologija počela je od Ego psihološkog fokusa na intrapsihičke konflikte. Kohut (1971) je ovom fokusu dodao koncepciju posebnog odnosa između selfa i self-objekta. U ovom konceptu, deficit selfa, kao što je na primer regulacija anksioznosti, popravlja se preobražavajućom internalizacijom funkcije objekta unutar selfa. Ovaj odnos selfa koji postaje celovit kroz aktivnost self-objekta nazivao se psihologijom jedne i po osobe. Originalna koncepcija je doživela dve velike izmene. Jedna je bila okretanje od jezika i koncepcije hipoteze strukture ka teoriji bliskoj iskustvu ( Liktenberg , 1975, 1979, 1992). Uvođenje osećanja selfa, objekta i selfobjektnog iskustva oživljavanja i kohezivnosti, povezalo je Self psihologiju sa subjektivnošću intersubjektivnosti. Stolorou (1997) je svojim predlogom za uvođenje intersubjektivnosti napravio drugu dalekosežnu reviziju. Polazeći pre svega od Huserlove filozofije, Stolorouje postavio intersubjektivnost kao široki princip neophodan za ljudsku povezanost i njoj svojstven. Prema njemu, svaki razvoj se dešava u okviru intersubjektivnog polja, na raskrsnici između individualnih subjektiviteta. U najširem smislu, „ intersubjektivnost ne označava niti način doživljavanja iskustva, niti deljenje iskustva, već kontekstualni preduslov doživljavanja bilo kog iskustva” (Stolorou, 2013, str. 385, italik u originalu). Istraživanja odojčadi (Bibi & Lakmen, 2002) i razvojne teorije potvrđuju postavku da intersubjektivne interakcije deteta i staratelja određuju obrazac i ton odnosa. Uže posmatrano, intersubjektivnost se koristi za objašnjavanje, iz trenutka u trenutak, promena osećanja, namera i ciljeva svake individue u dijadnom, trijadnom ili grupnom odnosu. U analitičkoj terapiji, intersubjektivnost, kao međuigra subjektiviteta analitičara i analizanda, pomera tradicionalni fokus sa transfera i kontratransfera na prošireni izraz analitičarevog subjektivnog doživljaja. Ova redefinicija analitičareve uloge u dijadnom odnosu kreira „recipročniju (mada i dalje asimetričnu) intimnost subjekta-ka-subjektu” (Liktenberg, Lakmen & Foshejg – Fosshage , 2016, str. 86-87). Subjektivnost intersubjektivnosti odnosi se na sopstvenu svesnost o osećanjima, namerama, ciljevima, perspektivama i razmišljanjima o sebi. Dodatno, kao što je naglašeno u psihologiji selfa i teoriji emocionalnog vezivanja, intimnost subjekta-ka-subjektu neophodna je osnova za svakog pojedinca da doživi stanje uma, perspektivu i težnje drugog (empatija [Kohut, 1971] i mentalizacija [Fonađi, Gergelj – Gergely , Džurist – Jurist & Target, 2002]). Pored toga što objašnjava empatijsko opažanje, intersubjektivnost pomaže i u razjašnjavanju tri druga koncepta, centralna za psihologiju selfa: fokus na adaptivne težnje; sekvence prekida i obnove; atmosfera koja se razvija u polju. U ključnoj tački prodora u razvoj intersubjektivnog analitičkog polja, psihologija selfa teži da da prednost zaključcima o pacijentovim pozitivnim stremljenjima (prednja ivica), dok mnoge druge relacione teorije daju prednost interpretaciji maladaptivnih konfliktnih težnji (sledeća, zadnja ivica). Intersubjektivnost je bila ključna za prepoznavanje važnosti ambijenta, opšteg afektivnog stanja, što je više od individualnih subjektiviteta pojedinaca u bilo kojoj intimnoj dijadi. Ambijent koji se formira u
127
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online