Nazad na sadržaj
poreklo od rada para Baranže „Analitička situacija kao dinamičko polje” (1961/2008). Zbog prevodilačkog zaostatka, ova fundamentalna teorijska inovacija je doskora bila nepoznata većini psihoanalitičara. Baranžeovi su opisali nesvesnu fantaziju analitičkog para i naglašavali doprinose fenomena projektivne i introjektivne identifikacije u svojoj strukturi. U vezi sa konceptom takve kokreirane nesvesne fantazije, pisali su: „To je nešto kreirano između dvoje, unutar celine koju formiraju u toku seanse, nešto što je radikalno drugačije u odnosu na ono što su oni zasebno... Mi definišemo fantaziju u analizi kao dinamsku strukturu koja u svakom trenutku daje značenje bipersonalnom polju .” (ibid, str. 806-7). III. B. Specifičnosti razvoja u Evropi III. Ba. Intersubjektivnost u kontratransferu i projektivnoj identifikaciji Specifičniji relacioni trend je vidljiv u proširenom značenju koje su koncepti kontratransfera i projektivne identifikacije dobili tokom decenija. Od uticajnog dela Pole Hajman ( Heimann , 1950), na kontratransfer se više nije gledalo isključivo kao na prepreku analitičkom procesu usled analitičarevih nesvesnih konflikata, već najpre kao na sredstvo za razumevanje pacijentovih mentalnih procesa. Što se tiče projektivne identifikacije, ona je originalno podrazumevala agresivnu akciju kojom se pojedinac oslobađa neželjenih iskustava koje projektuje na objekat, kako bi ga kontrolisao iznutra (Klajn, 1946). Bion je razvio koncept projektivne identifikacije, naglašavajući njegov komunikacijski kvalitet. On razlikuje „normalnu” od „preterane” projektivne identifikacije. „Pretpostaviću da postoji normalni stepen projektivne identifikacije... i da, povezana sa introjektivnom identifikacijom, predstavlja osnovu normalnog razvoja.” (Bion, 1959/1967, str. 103). Ovaj benigni krug projektivne i introjektivne identifikacije može biti poremećen ili majčinom nesposobnošću da primi i razume detetove projektivne identifikacije, ili detetovom netolerancijom na frustraciju ili zavist. I jedno i drugo mogu da vode očajničkim, „preteranim” projektivnim identifikacijama od strane deteta. (vidi deo KONTEJNIRANJE: KONTEJNER – KONTEJNIRANO) Projektivna identifikacija najčešće se koristila da označi poseban klinički događaj interpersonalnog tipa u kome pacijent izbacuje i projektuje delove sebe u analitičara, tako da uključi nju/njega u projektivni proces: upravo ova odlika – analitičarevo učestvovanje svojim subjektivitetom – dolazi u prvi plan. Drugim rečima, dok je u početku koncept projektivne identifikacije definisan u kontekstu jednoosobne psihologije (psihologije jedne osobe), s vremenom i progresivno dobio je više značenje „dvoosobnog” konteksta. To je razlog zašto je ovaj koncept imao toliko uspeha i izvan klajnijanskog miljea iz kojeg je potekao. Vrlo blizak postklajnijanskom viđenju projektivne identifikacije je koncept osećanja za ulogu, koji je 1976. formulisao Džozef Sandler, istaknuta ličnost iz tradicije Ane Frojd (Malberg & Rafael-Lef, 2012), da označi analitičarevo ponašanje koje se „može korisno posmatrati kao
138
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online