Nazad na sadržaj
Prema mišljenju Andrea Grina (1997), nagon je matrica subjekta, pošto je u Frojdovoj teoriji Ego izronio iz interakcije/sudara između nagona i spoljašnjeg sveta. Grin je Vinikotovom pojmu ʼoptimalnog (majčinskog) prisustva ʼdodao svoju konceptualizaciju ʼ optimalnog odsustva ʼ kao ono što produbljuje proces simbolizacije i reprezentacije. (Grinova dijalektika intrapsihičkog i intersubjektivnog biće opisana dalje u tekstu.) Žan Laplanš , ambicioznom reformulacijom „temelja psihoanalize” (1989b) nudi još jedan pogled na odnos između objekta i nagona. Laplanš (1999a) je kritikovao ʼptolomejskiʼ karakter Frojdovog viđenja, koje je postavljalo individualnu psihu u centar njegove sudbine. Laplanš tvrdi da je fundamentalna „antropološka situacija” ranog detinjstva potpuno decentrirana ʼ prioritetom drugog ʼ , čime se mala osoba ʼkopernikanskiʼ vrti oko odraslog. Drastičnu asimetriju između odraslog i odojčeta, koju Laplanš naglašava zbog snažne posledice koju ima na psihičku strukturu odojčeta, objašnjava činjenica da je odrasli seksualno biće koje govori i ima nesvesno, dok beba niti je seksualna, niti govori, niti je podeljena iznutra. Odrasla osoba jedva naslućuje pokretanje njegove ili njene nesvesne infantilne seksualnosti u primarnoj bliskosti sa detetovim telom. Ova nesvesna seksualnost „kontaminira” intimnu razmenu sa odojčetom u formi „enigmatskih poruka”, koje beba ne može da dekodira kognitivnim, emocionalnim ili telesnim sredstvima, a koje stvaraju nagon i nesvesnu fantaziju u formi unutrašnjeg „pritiska za prevodom”. Za Laplanša, ova infantilna seksualnost, enigmatska po prirodi, nije unutrašnja već je usađena od strane stvarnog drugog, iako je realnost koja je važna – u vrlo kritičkoj izvedbi i preradi Lakana – realnost „poruke”, treća realnost koju Laplanš dodaje frojdijanskoj psihičkoj i materijalnoj realnosti. Prema tome, za Laplanša ljudska seksualnost – pod kojom smatra seksualnost koja je posredovana fantazijom – dolazi od strane drugog i sama je ʼ drugi ʼ , otuđen i stran Egu. (Laplanšov metapsihološki pristup intersubjektivnosti će biti opisan dalje u tekstu). Levald iz SAD, odnedavno pridodat grupi kanadskih frankofonskih analitičara (vidi poseban deo TEORIJA OBJEKTNIH ODNOSA) i, pored Vinikota, njen jedini teoretičar koji nije sa francuskog govornog područja, takođe je odbacio nezavisnost objektnih odnosa i nagona u „reviziji koncepta instinkta” (1972/1980). On smatra da instinkti, shvaćeni kao psihičke sile, treba da budu konceptualizovani kao da se organizuju kroz interakcije unutar primitivnog majka–dete jedinstvenog psihičkog polja pre nego kao konstitucionalne ili unutrašnje datosti. U svom naglašavanju frojdijanskog koncepta „vezivanja”, Levald je shvatio relacione implikacije koje nisu uočljive u Frojdovim radovima, gde fuzije i defuzije, vezivanja i odvezivanja mogu da budu shvaćeni kao da se dešavaju u bezobjektnom vakuumu. Levald je uvideo da vezivanje instinkta zahteva „posredovanje” objekta i u smislu pripitomljavanja i u smislu njihove reprezentacije. Iako koristi Strejčijev prevod ʼtriebʼ kao ʼinstinktʼ, savremeni severnoamerički francuski analitičari smatraju da je Levaldovo razmišljanje u skladu sa Trećom topografijom/Trećim modelom kao što sledeći prošireni citat potvrđuje: „Sve što možemo nazvati instinktualnim nagonima, kao psihičkim silama, proizilazi i organizuje se prvo unutar matrice jedinstvenog psihičkog polja majka–dete,iz koga se, putem
145
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online