Nazad na sadržaj
što je sekundarno potisnuto). U oba slučaja, ono što se ne može iskoristiti na neki način (tj. postati svesno) pokušavaće da se ispolji kroz druge kanale, kroz odigravanje i somatizaciju kao dva osnovna načina. Rene Rusijon (2004a,b) daje argumente u prilog integraciji koncepta intersubjektivnosti u psihoanalizi. Iako smatra da je način na koji se on koristi u severnoameričkoj (SAD) intersubjektivnoj školi reduktivan, on kaže da ova ideja može postati psihoanalitički koncept kroz metapsihološki pristup baziran na temeljnom psihoanalitičkom razumevanju subjekta, drugim rečima, na koncepciji subjekta koja uključuje nesvesnu dimenziju subjektiviteta. Polazeći od radova Vinikota, ali i od Trevartenovog razvoja o primarnoj intersubjektivnosti, on definiše intersubjektivnost kao susret između subjekta kojeg pokreću nagoni i obdarenog nesvesnim životom, sa objektom koji je takođe subjekat sa, takođe, nesvesnim i nagonskim životom. On naglašava potrebu da se istaknu uloga nagona i seksualnosti u intersubjektivnosti: prema njemu, nagon služi kao poruka (fr. la pulsion messagère ), time što traži prepoznavanje od strane objekta. Za Rusijona, intersubjektivnost se eventualno podudara sa interintencionalnosti (Rusijon, 2014). Drugi autori su takođe izrazili kvalifikovano prihvatanje koncepta intersubjektivnosti u francuskoj psihoanalizi. U svom Izveštaju Kongresu psihoanalitičara francuskog govornog područja, Bernar Brise (2005) naglašava potrebu da se suzdržimo od suprotstavljanja teorije objektnih odnosa teoriji nagona. On podvlači da integracija dve paradigme osvetljava nove mogućnosti simbolizacije i ʼsubjektivizacijeʼ. U polju dečije psihoanalize, Bernar Gols ( Bernard Golse i Rusijon, 2010) takođe koristi koncept intersubjektivnosti kao sredstvo razumevanja artikulacije između dva heterogena psihička prostora i njihovog prepoznavanja. Danijel Vidleher (2004) ima rezervisaniji stav po pitanju upotrebe termina „subjekt” i „subjektivitet” u psihoanalizi. Iako on potvrđuje da intersubjektivnost u psihoanalizi ne bi trebalo da vodi „banalizaciji” analitičkog odnosa između analitičara i pacijenta i njegovoj konceptualizaciji kao prostoj interakciji između dve osobe, on naglašava potrebu udaljavanja od pozicije neutralnog posmatrača u psihoanalizi i priznavanja da se znanje u ovoj oblasti stiče kroz pristup subjektivnom iskustvu drugog. Takva situacija implicira psihičku interaktivnost, koncept koji on sumira kroz termin „ zajedničko razmišljanje” (engl. co-thinking, 2004, 2014a, 2014b). III. Cd. Pogled iz Francuske: intersubjektivnost u francuskoj psihoanalizi u Evropi U Evropi, specifična upotreba termina intersubjektivnost u francuskoj psihoanalizi je relativno nova i često povezana sa pitanjem tretmana graničnih, narcisističkih i psihotičnih pacijenata. Intersubjektivnost se u prošlosti koristila kao deskriptivna reč, uglavnom u psihologiji, i nije bila u potpunosti priznata u psihoanalizi. Francuska koncepcija intersubjektivnosti prilično je drugačija u odnosu na američke koncepcije koje se tiču Ego psihologije (H. Hartman, E. Kris, R. Levenstajn), ili teorije Selfa (škola H. Kohuta), ili teorije objektnih odnosa (Edit Jakobson, O. Kernberg). Mnogi francuski autori prednost daju terminu interpsihičko pre nego
151
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online