Nazad na sadržaj
intersubjektivnost, a koncepcija intersubjektivnosti proizilazi iz razmatranja transferno- kontratransferne situacije u toku seanse. Veliko interesovanje za metapsihologiju u francuskoj psihoanalizi podstaklo je većinu francuskih psihoanalitičara da zadrže koncept nagona i da misle o artikulisanju nagona sa objektom. Njihovo interesovanje je i dalje pod dominacijom Frojdovog dela i razmišljanja o dve metapsihologije koje je on ponudio. Čak i ako je već neko vreme uloga objekta u psihičkom strukturisanju subjekta prepoznata kod francuskih analitičara, sadašnja upotreba termina intersubjektivnost u Francuskoj označava susret između dva subjekta, pacijenta i analitičara, u toku tretmana. III. Cda. Ego, Self, Subjekt i Objekt Premisa uvođenja intersubjektivnosti može se videti još od 1950-ih, preko D. Lagaša koji je koristio termin intersubjektivnost za analitičku situaciju, kao psihološku deskripciju, ali bez teorijskog razmatranja. Ž. Lakan koji je smatrao da je neophodno čitati i vratiti se Frojdu, više je bio zainteresovan za pitanje subjekta nego za intersubjektivnost. On je smatrao subjektivnost i intersubjektivnost nepsihoanalitičkim. Glavni njegov koncept je „subjekt nesvesnog”. U vezi sa čitanjem Frojda važno je napomenuti jednu teškoću koja se tiče prevoda na francuski i važno je imati na umu jednu stvar u vezi sa njegovim razmišljanjem. Prvo je problem kako prevesti „Ja” (nem. Ich ). U francuskom, upotrebljen je termin „ moi ”, što je „Ego” i ne zadovoljava u potpunosti. „Ja“ znači na francuskom i „ je ” (engl „ I ”) ili „ le sujet ”, subjekt. Druga primedba je to da Frojd nigde ne pominje unutrašnji i spoljašnji objekt, koje su uveli M. Klajn i njeni sledbenici. Frojd govori samo o objektu i njime obuhvata mnogo aspekata – od objekta spoljašnjeg sveta do objekta fantazija – bez razdvajanja između svih različitih značenja objekta. Kroz uticaj čitanja Frojda, nekoliko francuskih psihoanalitičara od početka su pratili koncepciju M. Klajn o Egu i fantazijama i unutrašnjim objektima. Većina francuskih psihoanalitičara radije koristi koncept reprezentacije nego unutrašnjeg objekta i dvosmislenost ideje objekta ostavljaju između objekta nagona i spoljašnjeg objekta. Lakan je uveo ideju da je Ego otuđen i da je jedini interes psihoanalize „subjekt nesvesnog”, što nije Ego, koji se pojavljuje kroz „fazu ogledala”, samo da bi bio otuđen putem identifikacija (1966). Za Lakana postoji rascep između Ega i subjekta. To je, takođe, bio način da se suprotstavi koncepcijama Ego psihologije i autorima kakav je R. Levenstajn, koji je, pre nego što je došao u SAD, bio jedan od osnivača i istaknuti član Pariskog društva. U jednom drugom i ličnijem istraživanju, Pjera Olanjije je opisala rađanje „ je ”, Ja (1975). Dok su u Velikoj Britaniji, autori kao što su Bion i Vinikot opisivali uticaj majke na rađanje psihe deteta, francuski pravac o metapsihološkoj reprezentaciji bio je sledeći: Žan Laplanš je opisao objekat čije su zagonetne poruke bile izvor nagona unutar subjekta (1987). Na drugoj strani
152
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online