Nazad na sadržaj
samima kako bismo mogli da se pitamo o svojim željama, ukusima i preferencijama, o Selfu, o silama koje nam pomažu da se promenimo. Ektor Fiorini ( Hector Fiorini , 2007) je mnogo godina radio u oblasti targetiranih terapija i praktikuje psihoanalizu koju naziva „otvorenom”. Otvorena psihoanaliza je, za ovog autora, stalni razvoj psihoanalitičke teorije i kliničke prakse, uključujući i mnoge tehničke inovacije uvedene nakon Frojdovog vremena. Organizujuće jezgro čini shvatanje terapijskog procesa kao sistematskog rada koji aktivira i pacijentove i analitičareve kreativne kapacitete. Fiorini ide dublje u teme koje su otvorile jungijanska, psihodramska, geštalt, transpersonalna i bioenergetska škola. On polazi od aspekata Frojdovog rada koji idu u ovom smeru i uvodi kategorije koje nisu bile uključene u Frojdovu metapsihologiju. Razmišljanje o specifičnim situacijama, to jest o istraživanju psihe koja je situaciona pre nego apstrahovana, implicira pristup ispitivanja psihičkog iskustva u svojoj uključenosti u stvarne životne situacije. Ruben Zukerfeld (2004, 2009) u svom radu i saradnji sa Zonis de Zukerfeld često se pozivao na verziju ʼtreće topografijeʼ, koju definiše kao „grafičku metaforičku reprezentaciju heterogenosti i koegzistencije nesvesnih načina funkcionisanja sa reprezentativnom i nereprezentativnom strukturom, koja konstituiše metapsihološku perspektivu višestrukih memorijskih sistema koji simultano operišu”. Razmatrajući psihoanalitičke ideje o ranoj psihi, razvijene u poslednjim dekadama, ovaj autor (Zukerfeld, 2009) iznosi koncept tercijarnih procesa. S tim u vezi, on kaže da je „radikalna nesvesna heterogenost” prisutna od samog početka; skoro svi postfrojdijanski teoretičari, kaže Zukerfeld, govore o različitim načinima nesvesnog procesiranja. Bion aludira na beta elemente i betaekran „kao na neintegrisanu gomilu i bezimenu stravu”. Vinikot govori o strahu od slamanja kao o „tragu koji nije mogao biti simbolizovan”. Lakan ističe da je „stvarno izvan jezika i nepristupačno simbolizaciji”. Zukerfeld u ovu kategoriju uključuje i pojmove, kao što su: „originalno” i „piktogram” PjereKastorijadis Olanjije (1975); „pozorište nemogućeg” i arhaična histerija Džojs Makdugal (1991); „suštinsko cepanje” M’izana (1978/1994); „paralelni dinamizam” Pjera Martija ( Pierre Marty , 1990); koncept „nereprezentabilnog” Andrea Misenara ( André Missenard , 1990); ideja „nepoznatog i nesaznatljivog” Gija Rozolatoa ( Guy Rosolato , 1978); ideja arhajske i „radikalne negativnosti” Kaesa (1976); koncept „prepotisnutog nesvesnog” Rusijona (2004a,b); delegacija „nerazumljivog” i „psihičkog izvan zemlje” Sezara Botele ( Césare Botella , 2005); ideje „prepsihičkog”, „rada negativnog” i cepanja, Grina (1998); ideja „dvostruko smrtnog” Hulija Aragonesa ( Julio Aragonés , 1999); „neobuzdani tragovi” Norberta Marukoa (2007); „primarno nesvesno” Kristofa Dežura ( Christophe Dejours , 1991); i „originalno nesvesno” U. Blejhmara (1997). Karlos Nemirovski (1993, 2007, 2008, 2011, 2018) ima za cilj da artikuliše teorije nagona/odbrana (zapravo frojdijanske i klajnijanske razrade) uz principe relacione teorije bazirane na Mičelu. Nemirovski (2017, 2018) je razvio koncept edicije u psihoanalizi kao mehanizma pomoću koga je moguće kreirati psihu baziranu na susretu između dva subjekta, jednog koji je
161
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online