Nazad na sadržaj
U Italiji, takođe, na primer, Paola Marion (2011) ističe činjenicu da je Nachträglichkeit mehanizam koji opisuje kako psiha produžava dalje i koji reguliše tretman psihoanalize. U stvari, dešavaju se i objavljuju razmene, debate i studije koje pokazuju da je spona između ove dve struje moguća i da nekompatibilnost proizilazi iz pojednostavljivanja. Ovde bi trebalo uzeti u obzir dve činjenice. S jedne strane, a to je istina još od Frojda, fenomen après-coup je često aktivan i uistinu priznat, iako neimenovan. S druge strane, termin après-coup analitičari veoma često koriste u njegovoj aktuelnoj pojednostavljenosti kao temporalno izmeštanje i anterogradnu refleksivnost koja ne uključuje privlačnosti nesvesnog i posledični rad, neophodan u istoj meri kao i sam koncept. Uostalom, sve psihoanalitičke studije mogu se takođe smatrati naknadnim dejstvima onoga što je motivisalo Frojdov sopstveni rad. Uistinu, blisko ga prateći, one razvijaju, prečišćavaju i daju novo značenje njegovim predlozima. Osim toga, suočavajući se sa aspektima realnosti koji su u Frojdovom radu ostali neispitani, one ga obogaćuju i modifikuju u njegovim osnovama. Povratak zamisli o traumatskom izvoru je zato neophodan, da bi omogućio novoj oblasti razmišljanja da se pojavi, da se integriše sa prethodnim radom i da reorganizuje celinu. III. D. Nachträglichkeit u latinoameričkoj psihoanalizi Iz latinoameričke perspektive, ono što Frojd naziva Nachträglichkeit jeste zamisao nelinearne, retroaktivne temporalnosti, međusobnog delovanja „pre” i „posle”. Slažemo se da je koncept Nachträglichkeit povezan sa onim što je poznato kao povratak Frojdovim zapisima. Uprkos dominaciji klajnijanske misli u psihoanalizi regije Rio de la Plata sve do kraja 1960-ih, Frojdova nelinearna zamisao psihičke temporalnosti nikada nije bila odsutna iz njene transmisije (Pontalis, 1968). Delovanje Nachträglichkeit , znači, zahteva dve scene: „posle”, koje stvara „pre”. Ove scene imaju različitu materijalnost i asimetrične su: u sceni „posle”, postoji subjekat koji je prisutan i uključen je u stvaranje scene „pre” u kojoj ono što je prisutno jeste objekat. Samo je u ovom „posle”, sa pojavom subjekta, moguće konstruisati kao traumu ovu „prethodnu” scenu u kojoj postoji samo objekt, cirkularnim, nerecipročnim kretanjem između te dve scene, koje nam omogućava da vidimo kauzalnost u psihoanalizi na nedeterministički način. Na ovaj način, moguće je videti kako su značenje i temporalnost međusobno isprepletani u Nachträglichkeit-u , što nam otkriva razliku između mehanizama retroaktivne akcije i regresije. Kad bi svaka scena označavala samu sebe (ako je „prethodna” scena bila traumatična sama po sebi i za sebe), onda bi se retroaktivna akcija transformisala u regresiju. Retroaktivna akcija ne uključuje regresiju na nešto što je već ustanovljeno; naprotiv, kretanje retroaktivne akcije je ono što rezultira formiranjem prethodne scene i njenog značenja.
203
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online