Nazad na sadržaj
Subjektovo činjenje je ono što omogućava označavanje nečega što prethodno nije moglo da bude označeno. Studije dva slučaja, Eme i Čoveka vuka, generalno se smatraju paradigmama kad govorimo o pokušaju da se precizno odredi problem Nachträglichkeit-a u Frojdovim pisanim radovima: „Projekat za naučnu psihologiju” i „Čovek vuk”. O Emi: simptom koji je Ema opisala u svojoj analizi sa Frojdom (kompulzija da nije u stanju sama da uđe u radnju) ne zavisi od traga scene koja se odigrala kad je ona imala sedam godina (scena II, sa bakalinom), već od mnogih transformacija kroz koje ta scena prolazi nakon scene koja se odigrala kad je Ema imala dvanaest godina (koju Frojd naziva scena I, sa prodavcima u radnji), što je scena sa kojom se pacijentkinja povezuje tokom seanse. Ove dve scene povezane su putem površinskih veza ( smeh, haljine ). Na ovaj način trag dobija značenje i postaje traumatičan onda kada je ustanovljen simptom. Seksualno napastvovanje, samo po sebi, ne objašnjava simptom. Međutim, kad pristupimo ovoj ideji iz latinoameričke perspektive, problem koji se javlja bio bi šta se događa kad se ovaj koncept posmatra na ovaj način. Ovo stanovište moglo bi da sugeriše evoluirajuću interpretaciju bližu interpretaciji „Tri eseja” (Frojd, 1905) koja bi mogla da protivreči samom jezgru ovog koncepta. To bi moglo da navede čitaoca da se zapita da li bi ovu teoriju možda trebalo razvijati ili ažurirati. Neprekidno prisustvo (Pontalis, 1968) ideje Nachträglichkeit nije se izmenilo otkrićem infantilne seksualnosti, koja se formira upravo ovom retroaktivnom akcijom. Ovaj termin, takođe, nije nestao sa formulisanjem nagona smrti, s obzirom da se u ovom slučaju ne radi o povratku na prethodno stanje – nije u pitanju čista akcija nagona, već je u pitanju akcija mnemoničkih tragova koji bivaju „korigovani” novim iskustvima. Daleko od toga da isključuju Nachträglichkeit , oba ova koncepta su u skladu sa tim terminom. Ako pogledamo Čoveka vuka iz latinoameričke perspektive, može se reći da je posredi odnos između vizualizacije primarne scene i sna o vukovima. Kad pacijent sanja, uslovi su obezbeđeni tako da se, putem retroaktivne akcije, proizvodi ponovno značenje tragova primarne scene. Bez sna ne bi bilo primarne scene. Ovo dovodi u pitanje ideju o determinizmu, prema kojoj je moguće znati unapred šta će biti traumatično. Scene koje pripadaju ranom detinjstvu ne reprodukuju se kao sećanja već se ustanovljuju aposteriori. Upravo ovde nastaje kontroverza između definicije traumatske scene i regresivne fantazije.
204
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online