Nazad na sadržaj
Model (1994), „da je afektivno sećanje na traumu zabijeno u psihu kao strano telo koje nastavlja svoje delovanje mnogo posle traumatskog događaja” (Model, 1994, str. 92). Baš u ovom radu, Frojd i Brojer su napisali, „Histerici pate mahom od uspomena” (Frojd i Brojer, 1893–95, str. 7). Frojd je, tri godine kasnije, razvio sofisticiraniju teoriju ponovne kontekstualizacije sećanja (Model, 1990). Model, koji nudi tačniji engleski prevod termina Nachträglichkeit – naknadnost – prepoznaje njegovu nespretnost i nastavlja sa upotrebom Frojdovog nemačkog termina Nachträglichkeit . On primećuje da je Frojd ostao pri svom ubeđenju u primat sećanja u terapeutskom procesu još dugo nakon što je odustao od svoje zavodljive teorije histerije, i navodi Frojdov rad iz 1914. godine „Sećanje, ponavljanje i prorađivanje”, u komeFrojd ponovo tvrdi da je jedan cilj psihoanalize „da se popune praznine u sećanju...” (Model, 1994, str. 92). Povezavši razvoj i psihopatologiju sa Nachträglichkeit-om , Model se (1994), u svom radu „Sećanje i psihoanalitičko izlečenje”, vraća Frojdovoj izvornoj upotrebi ovog koncepta, prema kojoj je Frojd video psihopatologiju kao posledicu ometanja procesa ponovne transkripcije sećanja. Frojd je ovo opisao kao neuspeh u prevodu sećanja, što je bilo njegovo izvorno shvatanje mehanizma represije (i etiologije histerije). Model iznosi „razvojnu” pretpostavku da je kasnije, nakon formulacije Edipovog kompleksa i psihoseksualnih faza razvoja, Frojd video faze psihološkog razvoja kao analogne različitim jezicima i da se iskustva pohranjena u sećanju stalno iznova transkribuju, iznova prevode i iznova kontekstualizuju potonjim dešavanjem (dešavanjima). Prema Modelovom shvatanju Nachträglichkeit-a , sećanje na traumatski događaj u detinjstvu koji se desio u dobu od X godina, biva modifikovano kada dete napuni Y godina i ponovo biva modifikovano kad ono napuni Z godina, i tako dalje. Frojdov vanvremenski uvid je da sećanje neprekidno biva modifikovano narednim iskustvima, „da prošlost menja sadašnjost i da sadašnjost takođe može da modifikuje prošlost i promeni naša očekivanja u vezi sa budućnošću” (Model, 1994, str. 92). Model (1994) je povezao ponovnu kategorizaciju afektivno bremenitih sećanja, aktiviranih u transferu sa proističućim proširivanjem značenja. U ovom kontekstu, patološki ishod traumatskog iskustva može da se shvati kao nedostatak sposobnosti da se proizvode nova značenja. Proširivanje značenja zauzvrat zavisi od slobodnog pristupa starim sećanjima, koja mogu iznova da se kategorizuju posredstvom sadašnjih percepcija. Paradoks, sadržan u Nachträglichkeit-u , takođe podržava ideju višestrukih psihičkih procesa i višestrukih subjektivnih realnosti, svojstvenih ranim i kasnijim dešavanjima, u recipročnim regresijama i progresijama; takođe, svojstvenih dijalektici iluzornog, postojećeg i stvarnog u okviru kliničkog okruženja i procesa, koji različito učestvuju u stvaranju transfera, kontratransfera i odigravanja, verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji. U ovu definiciju Nachträglichkeit-a , uključeno je sagledavanje višestrukih stvarnosti transfera i onih kliničkog okruženja: i stvarno je i iluzorno, i ponavljanje je i stvaranje; i prošlost je aktivna u sadašnjosti i sadašnjost menja ono što je prošlo. Neasimilovana trauma može ponovo da se transkribuje i da, na ovaj način, bude prorađena. Pišući o „Psihoanalitičkom okruženju kao sadržatelju višestrukih nivoa realnosti”, Model zaključuje (1989): „Isceljujuće je iskusiti traumu iz prošlosti u novom kontekstu sigurnosti sadašnje objektne veze sa analitičarem.
209
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online