Nazad na sadržaj
iskustva, takođe, zahtevaju temeljno psihoanalitičko ispitivanje da bi konačno bila podložna istinskom promišljanju (Manča, 2006; Paiasvili, 2016). d) Najzad, sećanje može da se ispolji u formi evokacija, to jest narativa bogato označenih rečima i afektima koji opisuju prošlo iskustvo. Među njima, možemo da razlikujemo spontane „ekranske uspomene” koje proizilaze iz izmeštanja afekta i „konstrukcije” ili „rekonstrukcije” posle svršenog čina, koje bude snažno uverenje o njihovom istinitom sadržaju, iako nikad ne postoji jedna neosporna „konačna verzija”. Koncept Nachträglichkeit relevantan je za sve različite forme sećanja: sećanje je živ sistem koji se stalno preoblikuje kroz dijalektički proces očuvanja starog dok se integriše novo. I sa neurobiološkog i sa psihoanalitičkog stanovišta, periodično preoblikovanje prikazuje upravo živi karakter sećanja, ali je istovremeno i mesto borbe u okviru ljudske psihe. Ovo se dešava kad god aktivni „otisci” ili „engrami” sećanja prete da teško poremete stabilnu strukturu sećanja Ega ili Selfa, ili kad je ta struktura tako mnogo oštećena ili izvitoperena u svom razvoju da ne može lako da integriše nova iskustva, pa je osuđena na ponavljanje starih obrazaca umesto introjekcije ili integrisanja novih iskustva. U ovom smislu, sva psihopatologija se može pripisati teškoći sa neophodnom rekonfiguracijom sećanja . Klinički, psihoanalitičari se konstantno bave sećanjem, bilo u smislu prisećanja ili ponavljanja , van svake svesti o tome da su to samo drugi načini „sećanja” (Frojd, 1914). Detaljna studija ovog problema sa tačke gledišta vremena navela je Skarfoana (2006, 2015) na tvrdnju da ono što se u psihoanalizi naziva pacijentovom „prošlošću”, u realnosti nikad nije zaista „prošlost”. Nedeklarativne forme sećanja aktivno teraju pacijenta na ponavljanje, tako da, dok sa tačke gledišta neke treće osobe one pripadaju prošlom vremenu, u iskustvu prvog lica taj „pritisak” se događa „sada”, otuda „neprošlost”. Ono što se ponavlja u transferu je forma sećanja koja još nije uhvaćena ili stabilizovana u kategoriji prošlosti. Na osnovu ovakvih kliničkih nalaza, Skarfoan (2015) je izneo predlog dopune kognitivnih klasa sećanja: Dok kognitivna psihologija pravi razliku između deklarativnog sećanja i nedeklarativnog sećanja, pri čemu deklarativno sećanje ima semantičke, epizodične i autobiografske podvrste, a nedeklarativno sećanje ima proceduralne i afektivne komponente, psihoanaliza mora da pristupi svakoj ovoj formi sećanja u skladu s tim da li se ona odnosi na „prošlo” ili „neprošlo” iskustvo. Dok je nedeklarativno sećanje dobro mesto za „neprošla” iskustva, važno je da uzmemo u obzir da svaka od ovih formi sećanja može da bude zarobljenik „neprošlosti” (npr. privremeno zaboravljanje imena ili, na drugom kraju spektra, nametljiva epizodična sećanja traumatskih događaja). „Uobličena” priroda psihoanalitičkog ispitivanja podrazumeva da se bilo koja forma sećanja može prizvati u okviru transfernog odnosa, čime se ulazi u kompleksniju dinamiku Nachträglichkeit-a od one koja se može opaziti u standardizovanim laboratorijskim eksperimentima.
214
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online