Nazad na sadržaj
III. Fec. Nachträglichkeit i umetnost Ustanovljeno je da je dvosmerni cirkularni proces Nachträglichkeit-a na delu u radu umetnika u kondenzovanoj formi (Marion, 2011) ili u nekom vremenskom periodu (Vilson – Wilson , 2003). Paola Marion (2011) piše o kondenzovanoj sceni iz sna na slici „Sveta alegorija” Đovanija Belinija (1430–1514) koja portretiše i predstavlja „višedimenzionalnost vremena, a naročito specijalnu formu temporalnosti koju mi psihoanalitičari nazivamo Nachträglichkeit ” (str. 24). U njenoj interpretaciji, Belinijeva slika daje „oblik i vidljivost savremenom prisustvu, u jednom prostoru višestrukih temporalnih linija koje prožimaju prostor” (str. 24). Lori Vilson ( Laurie Wilson , 2003) je proučavala transformativni après-coup momenat u životu i radu Alberta Đakometija. Nakon dugotrajne radne inhibicije i kompulzivne minijaturizacije svojih vajanih figurina od kojih je mnoge uništio, proslavljeni umetnik švajcarskog porekla, Alberto Đakometi (1901–1966), „iznenada” se, 1946. godine, oslobodio i počeo da pravi figurine normalne veličine, i tako je lansirao svoj novi „izduženi” posleratni stil žena koje stoje i muškaraca koji hodaju. Kao mali dečak, Đakometi je gledao svoju majku, koju je ambivalentno voleo, kako se oporavlja iz komatoznog stanja koje je trajalo mesecima nakon što je zamalo umrla od tifusne groznice. Ona je bila mršava kao kostur i imala je sedu kosu. To neasimilovano traumatsko iskustvo iz umetnikovog detinjstva, ponovo je aktivirano 1946. godine kada se vratio u Pariz i, u svom susedstvu, video ljude koji su preživeli koncentracioni logor. Ovaj umetnik bio je u mogućnosti da doživi novu traumu gledanja ljudi na ivici smrti od tifusne groznice i da se oslobodi opsesivnih odbrana od svoje sopstvene agresije, koje su ga paralizovale još pre rata. Đakometi je uspeo da spozna razliku između pravog sadizma nacista i svojih sopstvenih neprijateljskih želja i fantazija. Poređenje strašnih slika njegove majke na ivici smrti, koje su mu ostale u sećanju od pre trideset šest godina, sa aktuelnim pogledom na ljude na ivici smrti u posleratnom Parizu, pomoglo je da se asimiluju ta ranija traumatska sećanja. Retroaktivna revizija neprijateljskih želja prema članovima porodice iz njegovog detinjstva sada je mogla da se transformiše u izvajane ikone opstanka.
IV. ZAKLJUČAK
Frojdovo rano opažanje da izvesne uspomene imaju veću traumatsku moć kad ih prizovemo u sećanje nego što su imale kada su izvorno zabeležene, navelo ga je da formuliše jednu od svojih najkompleksnijih i najnelinearnijih konceptualizacija – Nachträglichkeit . Tačke gledišta sakupljene u ovom poglavlju ilustruju evoluciju koncepta traume, od dezorganizujućeg događaja infantilne seksualnosti, u ranom odnosu prema osnovnom regresivnom kvalitetu nagona, koji se
216
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online