Nazad na sadržaj
snova” (1900), kojim će psihoanaliza zvanično biti započeta. Teorija o Edipovom kompleksu (Frojd, 1900) definiše sve parametre konflikta razvojno (Frojd, 1905b), u kontekstu naših inicijalnih objektnih odnosa sa majkom, ocem i roditeljskim parom, kao i sa braćom i sestrama. Ovde se ljubav i želja sukobljavaju sa neprijateljstvom i ubilaštvom, što je sve zajedno u konfliktu sa porodičnom i društvenom stvarnošću. Smatra se i objašnjava da se u nutrašnji konflikti javljaju između seksualnog instinkta i instinkta samoočuvanja Ega (Frojd, 1910a; Frojd, 1911a; Frojd, 1914; Frojd, 1915a, b, c). Ovaj period svedoči o bitnom širenju Frojdove misli o konfliktu. U svojoj „Formulaciji dva principa mentalnog funkcionisanja” (Frojd, 1911), opisao je razvojne promene principa zadovoljstva spram principa realnosti. Glavna osovina na kojoj počiva razlika između njih je odnos subjekta prema bolu. Princip zadovoljstva najbolje se može razumeti kao princip mržnje prema bolu, koji traži zadovoljstvo da bi odgurnuo i zasenio bol. Da bi prikrio bol, um će zamišljati zadovoljstvo ili će mu se ono priviđati tamo gde ne postoji. Kad um shvati da priviđanja ne stvaraju pravo zadovoljstvo, on nauči da se prilagodi realnosti, pa makar ona uključivala i bol: „Upravo je izostanak očekivanog zadovoljstva, doživljeno razočaranje, dovelo do odustajanja od pokušaja pronalaska zadovoljstva putem priviđanja. Umesto toga je psihički aparat morao da odluči da izgradi razumevanje stvarnih okolnosti u spoljnjem svetu i da se potrudi da u njih unese prave izmene. Time je uveden novi princip mentalnog funkcionisanja; ono što se prikazuje u umu nije više ono što je prijatno već ono što je stvarno, čak i ako je neprijatno. Ovo uspostavljanje principa realnosti ispostavilo se kao korak od velike važnosti.” (Frojd, 1911a, str. 219, originalno naglašavanje) Frojdovu izjavu o tome da „um odlučuje da izgradi razumevanje stvarnosti”, Bion će uzeti kao polazište za svoje teorije. Postoji suptilna promena u terminologiji, o kojoj svedoči ovaj rad, kada Frojd govori o konfliktu između zadovoljstva i realnosti prvo kao principa, a zatim kao različitih aspekata ega. Fokus na Ego i njegovu podeljenost između dve različite orijentacije prema svetu definiše Frojdovo uvođenje onoga što će kasnije nazvati svojom „psihologijom Ega”, nagoveštavajući strukturalnu teoriju koja će doći 1923. godine. Ego potiskuje ono što ne smatra prihvatljivim, a time se narušava sposobnost svesti da uspostavi dodir sa realnošću. U istoriji slučaja čoveka-pacova, Frojd (1909a) sumira njegovu psihopatologiju: „Kroz čitav svoj život... on je nepogrešivo bio žrtva konflikta između ljubavi i mržnje, u odnosu na svoju damu i na svog oca.” (1909a, str. 237) Četiri godine kasnije, u delu „Totem i tabu” (1912/13), Frojd će to nazvati konfliktom emocionalne ambivalencije, razmatrajući ga u smislu tabu zabrana: „Glavna karakteristika psihološke konstelacije, koja postaje fiksirana na ovaj način, je nešto što bi se moglo opisati kao ambivalentan stav subjekta prema jednom objektu ili, bolje rečeno, prema izvesnom činu u odnosu na taj objekat. On stalno želi da izvrši ovaj čin (dodirivanje) [i smatra ga svojim vrhunskim užitkom, ali ne sme da ga izvrši], i istovremeno ga prezire. Konflikt između ove dve struje ne može odmah da se reši zato što su – nema drugog načina da se objasni –
21
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online