Nazad na sadržaj
um, i da se kontaktna barijera može zameniti rigidnim beta filterom, nudi dinamsku i dijalektičku viziju uma koji se bori da održi bilo kakvo razvojno uporište koje je uspeo da stvori. U paradoksalnoj tvrdnji koju je izneo Vinikot (1960), da „ne postoji nešto što je novorođenče ” (ibid, str. 587), može se videti u kom obimu subjektivnost i nesvesno biće pojedinca zahtevaju postojanje drugog subjekta i zavise od primitivnog odnosa sa okruženjem. Proširivanje koncepta nesvesnog, relaciono orijentisanog, može se naći kod Bolasa (1987) u „ nepomišljenom poznatom ” , tački spajanja sa neuronaukom. Ono je sačinjeno od nemih tragova nepotisnutog nesvesnog i sedimenata ranih interakcija pojedinca. Ono predstavlja duboki relacioni nesvesni oblik znanja koji prožima „idiom ” i celokupno biće pojedinca. Mada je učenje Klajnove, Biona i Vinikota bilo veoma uticajno u čitavoj Evropi i Latinskoj Americi, prihvatanje, naročito teorija Melanije Klajn, u Severnoj Americi se događalo postepeno i pomalo idiosinkratično. Do sredine 1970-ih, klasični i savremeni klajnijanski radovi i ideje najvećim delom nisu bili deo nastavnog plana na severnoameričkim institutima. Ova konkretna činjenica psihoanalitičkog života velikim delom je nastala kao posledica nerazrešenih i upornih tenzija između sledbenikaMelanije Klajn i Ane Frojd, kao i slučajne okolnosti da su svi značajni analitičari koji su emigrirali iz Evrope i postali ugledni analitičari u Severnoj Americi bili pristalice učenja Ane Frojd. Zahvaljujući tome, donedavno, skoro da uopšte nije bilo supervizora ili trening analitičara klajnijanske orijentacije u SAD i Kanadi. (Jedan od upadljivih izuzetaka je slučaj Kliforda Skota – Clifford Scott , Kanađanina koji je bio na analizi kod Melanije Klajn i koji je obučavan u Britanskom psihoanalitičkom društvu, da bi pre nego što se vratio u Kanadu, 1954. godine, bio postavljen za njegovog predsednika. Skot je ostavio poseban trag u Londonu i na tri generacije anglofonih i frankofonih analitičara u Montrealu.) Ova situacija je postepeno počela da se menja tokom poslednje četiri decenije, otkako je jedan broj latinoameričkih analitičara klajnijanske škole emigrirao u SAD i Kanadu i počeo da preuzima uticajne položaje u lokalnim analitičkim društvima. Ovo stanje stvari se pokazalo kao prepreka istinskom klajnijanskom razvoju u Severnoj Americi, ali i kao prilika. Bez snažne kulture i tradicije klajnijanske misli, Severnoamerikanci koji su izučavali Melaniju Klajn i postali „njeni poštovaoci” i „pod uticajem Klajnove” možda su bili slobodniji da prilagode i primene klajnijanske i neoklajnijanske ideje od njihovih tradicionalnijih kolega klajnijanaca u drugim regionima. Džejms Grotstajn, međunarodno priznat stručnjak za M. Klajn i Biona, koji je u svom konceptu „projektivna transidentifikacija” proširio konceptualizacije projektivne identifikacije ovih autora (Grotstajn, 2005, 2008); i Tomas Ogden (1980, 1982, 1992 a,b), koji je predstavio sopstvenu kreativnu sintezu Klajnove, Ferberna, Biona i Vinikota, istovremeno istražujući duboke fluidne strukture (svesnog i nesvesnog) iskustva i znanja, predstavljaju najznačajnije primere. Čini se da zahvaljujući ovim razvojima mnogi severnoamerički analitičari cene koncepte projektivne identifikacije i/ili kontejnmenta (videti posebna poglavlja PROJEKTIVNA IDENTIFIKACIJA i KONTEJNMENT), iako ponekad samo kao nesvesni interpersonalni proces indukcije.
251
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online