Nazad na sadržaj
psihotično funkcionisanje kao rezultat procesa u kojem mentalni aparat pokušava da pronađe rešenje za unutrašnje nekompatibilnosti koje ugrožavaju egzistenciju, a koje su posledica traumatskih događaja, tako što primenjuje preteran psihički spliting. Zbog toga se mogućnosti za aktivno oblikovanje razvoja simptoma pripisuju pacijentu, kroz proces psihoanalitičkog tretmana i kroz uranjanje u zajednički jezik i realnost koje se odigrava u ovom procesu, pri čemu se podržava resimbolizacija i integracija prethodno nezamislivog. Psihoanaliza počinje kao teorija mentalnog konflikta, konstantnog i univerzalnog aspekta ljudskog stanja, koji je istovremeno neka vrsta pokretača psihičkog razvoja. Zamišljen kao osnovni fokus discipline usmerene na otkrivanje i rešavanje nesvesnog konflikta, ovaj esencijalni koncept je s vremenom uzet zdravo za gotovo i postao implicitan u psihoanalitičkoj perspektivi u tolikoj meri da nije više zahtevao nikakvu novu konkretnu definiciju. Sa produbljivanjem istraživanja sveta psihe i daljim razvojem novih načina razumevanja nesvesnog mentalnog života, uloga konflikta u dinamici psihe je smanjena: iako se konflikt i dalje shvata kao glavno interesovanje psihoanalize, fokus se pomerio na druge stavke koje uzimaju u obzir raznolike teorijske i kliničke modele. Nakon što je, sredinom dvadesetog veka, došlo do važne promene u sagledavanju uloge konflikta koja je nastala kao posledica Hartmanovog uvođenja ideje o beskonfliktnim Ego aparatima (Hartman, 1939), fokus psihoanalitičke teorije i tehnike proširio se van polja teorije konflikta. Ono što je najviše uticalo na njenu malu ulogu u razumevanju psihopatologije i nastavljanju analitičkog tretmana, bilo je veće usredsređivanje na pretkonfliktne faze razvoja i na faktore odnosa u izazivanju promene. Ipak, takvo pomeranje naglaska nije obuhvatilo sve škole psihoanalize na isti način. Ako pretpostavimo, na pomalo šematski i pojednostavljen način, da su se mnogi psihoanalitički teorijski i klinički modeli razvili oko četiri glavne stavke (nagon, Ego, Self i objektni odnosi), mogli bismo da opišemo ulogu koju je konflikt odigrao u svakoj od njih. Sa stanovišta nagona, pojedinac se posmatra u smislu preobražaja nagona, koji se uobličavaju kao želje otelotvorene u postupcima, kao i u svesnim i nesvesnim fantazijama, koje se često doživljavaju kao neprihvatljive i opasne. Smatra se, usled toga, da je psihički život organizovan oko konflikta i njegovog razrešenja i da ga označavaju anksioznost, krivica, stid, inhibicija, formacije simptoma i patološke karakterne crte. Fokus je na želji i nagonu, kao i odbrani od njih. Sa stanovišta Ega, pojedinac se posmatra u smislu kapaciteta za adaptaciju, testiranje realnosti i odbranu. Razvojno, kapaciteti za adaptaciju, testiranje realnosti i odbranu, razvijaju se s vremenom kao posledica nagon–konflikt dinamike. Sa stanovišta doživljaja sebe, pojedinac se posmatra u smislu tekućeg subjektivnog stanja, naročito u vezi sa pitanjima granica, razlikovanja sebe od drugih, osećaja posebnosti u odnosu na druge, samopoštovanja, stepena celovitosti/fragmentacije, kontinuiteta/diskontinuiteta. Konflikt, ovde, nije toliko bitan za organizovanje psihičke strukture. Sa stanovišta objektnih odnosa, pojedinac se posmatra u smislu unutrašnjih slika zasnovanih na iskustvima iz detinjstva, odnosno u smislu objekata koji stupaju
25
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online