Nazad na sadržaj
tome da li su ovi nagonski derivati repezentacije ili predstave i da li mogu dostići figurabilnost putem analitičarevog uma čine predmet novog frojdijanskog učenja, teorije i debate (Botela, 2005, 2014; Kan, 2013, 2014). Dinamska priroda ovih reprezentacija (koje predstavljaju primarni oblik nagona) pomera ih ka akciji ili svesnosti. Pokretni, dinamski aspekt na telu baziranih nagona nesvesnog koji uvek traže pražnjenje i određuju postupke pojedinca, ima svakodnevni klinički značaj (Grin, 2005).Grin (1973) je, takođe, imao uticaja na razvoj teorije o afektu, u kojoj afekt predstavlja drugačiji način shvatanja prisustva tela u govoru. Lakan (1959-60, str. 132) je smatrao da bavljenje afektom u severnoameričkoj psihoanalizi vodi u ćorsokak, budući da je značenje pre efekat označitelja. Međutim, on je u svojim kasnijim seminarima (Lakan, 1999) počeo da govori o onome što nije ili što ne može da bude reprezentovano od (traumatskog) Stvarnog, kako je izvedeno od Frojda. Ovde, dakle, postoji Lakanova koncepcija nesvesnog kao odsustva reprezentacije, onoga o čemu se ne može govoriti i što se poslednjih godina nalazi u središtu francuskog proučavanja. Rene Kaes (1993) je autor koji je pomogao da se konceptualizuje ova dualnost nesvesnog. On je pisao o „ dva pupka ” nesvesnog, jednom koji se otvara ili spušta u telo i drugom koji je povezan sa grupom i njenom mrežom označitelja. Oba imaju udela u formiranju subjekta, odnosno, subjekta koji se sam održava kroz ostvarenje ovih nesvesnih rezervoara akumuliranih senzacija i ideja. Sara i Sezar Botela (2005) su se – na osnovu svog rada sa teško traumatizovanim pacijentima – nadovezali na Grinov rad ukazujući na ne-reprezentaciju koja je tako karakteristična za ove pacijente. Budući da su preverbalne traume upisane, ali da nisu reprezentovane u psihi, ovi autori smatraju da je neophodna nova tehnika koja bi ih uključila u psihoanalitički tretman. Da bi mogli da se bave ovim situacijama „ memorije bez sećanja ” , Sara i Sezar Botela (2005, 2014) su uveli „rad psihičke figurabilnosti ”, koji je dužnost analitičara. Jedna druga važna grupa savremenih francuskih teoretičara je izučavala kvalitete nesvesnog „rada” i veze između nesvesnog i svesnog sistema (npr. Grin, Sara i Sezar Botela, i Rid). Na početku, Frojd (1900) je postulirao jedan značajan marker. Ako je, kako je on tvrdio, san dugo bio brkan sa njegovim manifestnim sadržajem, bilo je podjednako ključno ne mešati ga sa latentnim sadržajem. Zapravo, suština sna je rad sna . U sličnom maniru, može se tvrditi da je suštinska karakteristika nesvesnog rad nesvesnog. Ovde je akcenat na nesvesnom kao sistemu, koji – pored specifičnog sadržaja – poseduje drugačiju logiku u odnosu na Ps–Sv sistem (videti i NESVESNU LOGIKU ispod). Nesvesnom nedostaje testiranje realnosti, u smislu da nesvesni procesi „izjednačavaju realnost misli sa spoljašnjom realnošću, a želje sa njihovim ispunjenjem” (Frojd, 1911c, str. 225). Primarnim procesom upravlja halucinatorno; halucinatorno je prvi modalitet investiranja nesvesnog kao sistema. Za razliku od njega, svesni – predsvesni sistem funkcioniše pod okriljem sekundarnih procesa i nastoji da integriše testiranje realnosti. Prema Grinu, Sari i Sezaru Botela, Ridu i ostalima, halucinacija kao proces je, dakle, prvi oblik nesvesnog rada – investiranja. Psihičko funkcionisanje opisano u prvom (topografskom) frojdijanskom modelu, zapravo je proizvod dugog perioda zavisnosti od psiha negovatelja i interakcije sa njima,
259
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online