Nazad na sadržaj
sistem i zasnovana na principu ne-kontradikcije, dok je druga simetrična, beskonačno uopštavajuća logika nesvesnog. Asimetrična logika teži da diferencira objekte u sve individualizovanije skupove i karakteristična je za naučnu misao. Svojstva nesvesnog sistema prema Frojdu (bezvremenost, pomeranje, zamena spoljašnje stvarnosti psihičkom stvarnošću, odsustvo kontradikcije između dva nagona i kondenzacija) shvataju se kao da potiču iz ova dva principa koja upravljaju logikom nesvesnog. Značaj teorije Mate-Blanka o bi-logici nesvesnog za savremenu psihoanalizu postaje sve prepoznatljiviji (Grotstajn, 2000; Ginjar, 1995; Kin – Keene , 1998; Njuert – Newirth , 2003). Kada se posmatra kao oblik logike/simbolizacije/diskursa , „ primitivno nesvesno ”, kao takvo, može se shvatiti kao jedan sofisticirani generator simboličkih kodova koji koristi bi-logiku da kreira svoju poruku, i koji može postati potencijalni resurs rasta i oporavka. III. Eb. Nesvesna komunikacija Prvo pominjanje ove teme u psihoanalitičkoj literaturi bilo je u Frojdovom (1912b) radu „Preporuka lekarima koji obavljaju psihoanalizu”: „[Analitičar] mora da okrene sopstveno nesvesno kao receptivni organ ka transmitujućem nesvesnom pacijenta. On mora da se uskladi sa pacijentom, kao što se telefonski prijemnik usklađuje sa transmitujućim mikrofonom. Baš kao što prijemnik konvertuje električne oscilacije u telefonskoj vezi u zvučne talase ... tako i lekarevo nesvesno može, iz derivata nesvesnog koji mu se saopštavaju, da rekonstruiše to nesvesno, koje određuje pacijentove slobodne asocijacije” (str. 115-116). On se vratio ovoj temi u „Nesvesnom” (1915c): „Vrlo je neobično da Ns jednog ljudskog bića može da reaguje na nesvesno drugog ljudskog bića, bez prolaženja kroz Sv. Ovo zaslužuje detaljnije ispitivanje, naročito s namerom da se otkrije da li se uloga predsvesne aktivnosti u tome može isključiti; ...ali, deskriptivno govoreći, činjenica je nepobitna” (str. 194). Nakon toga, Frojd se više nije vraćao na tu temu, ali je Šandor Ferenci uveo značaj analitičareve ličnosti za razvoj nesvesne komunikacije, presudne za određivanje idiosinkratskih karakteristika svakog psihoanalitičkog procesa. U svom „Kliničkom dnevniku” (1932 str. 31, 45, 107 i 109), ovaj autor je uveo ono što je nazvao „pravim analitičarevim kontratransferom”, odnosno, analitičarevo emocionalno učestvovanje u analitičkom procesu: „San pacijenta je dva dana ranije predvideo važnu nemačku revoluciju, to bi zapravo bila unutrašnja spoznaja moje odbojnosti prema patnji” (Ferenci, 1932, str. 91). Grin (2008) smatra Ferencija, iz njegovih dnevnika, pretečom moderne psihonalize, a Zimerman (2008) u svom „Savremenom rečniku psihoanalize” navodi da je Ferenci analitičarevu ličnost smatrao isceljujućim analitičkim instrumentom. I Frojd i Ferenci bili su fascinirani mogućnošću telepatije. O ovim idejama se nije govorilo sve dok Teodor Rajk – Theodor Reik nije objavio „Slušanje trećim uhom” (1948). Rajk je napravio značajan korak ka razumevanju nesvesne komunikacije kada je napisao da: „Analitičar ne čuje samo ono što je u rečima;on čuje i ono što reči ne govore. On sluša ʼtrećim uhomʼ, i ne čuje samo ono što pacijent govori, već i sopstvene
265
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online