Nazad na sadržaj
unutrašnje glasove, ono što se pojavljuje iz njegovih nesvesnih dubina. ... Ono što je izgovoreno nije najvažnije. Za nas je mnogo važnije da prepoznamo ono što govor sakriva i što tišina otkriva” (ibid., str. 125-126). Dodao je: „...nesvesna područja se ne razumeju direktno. Ego je medijum u koji se nesvesno druge osobe introjektuje. Da bismo razumeli drugog, ne moramo da osećamo svoj put u njegov um, već moramo njega nesvesno osetiti u Egu” (ibid., str. 464) i nastavio: „Ono što sam rekao jeste da ovi nesvesni impulsi u jednom umu indukuju impulse iste vrste u drugom – u ovom slučaju u analitičarevom” (ibid, str. 468). Međutim, značajan doprinos razumevanju nesvesne komunikacije dogodio se otkrićem mehanizma projektivne identifikacije koju je Klajnova opisala 1946. Inicijalno zamišljen kao pacijentova fantazija, koncept je dalje razvijalo nekoliko autora: Bion, Pola Hajman, Raker i ostali. U ovoj fantaziji, pacijent stavlja nešto što ne toleriše unutar sebe u analitičarev um, čime se privremeno oslobađa tog aspekta svoje ličnosti. Premda je efekat privremen, pacijent se može osloboditi ne samo sadržaja, nego i celokupnog dela sebe, uz posledično osiromašivanje, pražnjenje, sopstvenog uma. U „Napadima na povezivanje” (1959) Bion je razvio ovaj koncept u njegovom komunikativnom aspektu između analitičara i pacijenta. Sledi proces interakcije između dve psihe: namera analizanda da izvrši uticaj na analitičarevu psihu. U „Učenju iz iskustva” (1962), Bion je otišao korak dalje, predloživši koncept realistične projektivne identifikacije u kojem je analitičar stvarno pogođen projektivnom identifikacijom pacijenta. U vezi sa ovim, Ogden piše (1980, str. 517): „Projektivna identifikacija je nezaobilazni koncept koji se bavi povezivanjem intrapsihičkog i interpersonalnog, to jest načinima na koje se fantazije jedne osobe komuniciraju i vrše pritisak na drugu osobu.” Treba naglasiti da iako je M. Klajn radila na projektivnoj identifikaciji kao fantaziji, prema njenom viđenju, instinkti su od početka bili činioci koji traže objekt. Na ovaj način, njena teorija je već nosila klicu Bionovog razvoja komunikativnog aspekta projektivne identifikacije. Postoji urođeno instinktivno znanje o objektu i traganja instinkta za njim. Bionovi radovi o alfa funkciji, sanjarenju, kontejneru – kontejniranom i radu sna opisali su nesvesne mehanizme u majčinom umu koji su unapredili naše znanje o njenoj ulozi, kao i o ulozi analitičara, u omogućavanju razvoja sposobnosti novorođenčeta-pacijenta da razmišlja, tako da može da uči iz iskustva. Bionove ideje su mapirale uzajamni uticaj umova. Pored ovih razvoja, koncept projektivne identifikacije povećao je uvid u kontratransfer, predstavljajući ga ne samo kao nesvesnu manifestaciju analitičara, kao što je Frojd postulirao, nego kao suštinski alat za razumevanje analitičkog materijala. U ovom pravcu, radovi Pole Hajman i Hajnriha Rakera predstavljaju uticajne prekretnice (Videti i posebna poglavlja KONTRATRANSFER i PROJEKTIVNA IDENTIFIKACIJA). Za Hajmanovu (1950), s obzirom na to da je kontratransfer posledica pacijentove nesvesne želje da prenese na analitičara afekte koje on ne može da prepozna, niti da ih doživi kao sopstvene, analitičar može istražiti svoj kontratransfer radi uvida. Za Rakera (1953), glavni izvor analitičarevih osećanja potiče iz pacijentovog uma koji transformiše seting u dvopersonalno polje. Raker razvija koncept usklađene
266
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online