Nazad na sadržaj
identifikacije, u kojem analitičar introjektuje različite objekte unutrašnjeg sveta pacijenta kako bi mogao da se stavi na njegovo mesto. Ovo je ključno za empatično razumevanje i takođe omogućava psihoanalitičaru da oseća sopstvene emocije. Diferencijacija između oba protagonista je očuvana. Za razliku od toga, u Rakerovom konceptu komplementarne identifikacije, u kojem analitičar i pacijent vrše recipročne projektivne identifikacije, psihoanalitičar projektuje sebe u pacijenta. Posledica je da proces kulminira odigravanjem. Grinberg je 1962. godine ponudio koncept projektivne kontraidentifikacije kako bi opisao uticaj projektivne identifikacije analizanda na subjektivnost analitičara. Kada je ovaj uticaj veliki, analitičareva reakcija bi se smatrala određenom projektivnom identifikacijom pacijenta i nezavisnom od njegovih sopstvenih konflikata. Grinberg je ispitivao prirodu interne veze analitičara sa internim objektima pacijenta koji su projektovani u analitičarev um. Ovi razvoji u proučavanju nesvesne komunikacije kroz transfer i kontratransfer doveli su do konceptualizacije odnosa analitičar – pacijent, kao dvopersonalnog polja koje je suštinski intersubjektivno. Međutim, ovaj termin se koristi da označi veoma različita poimanja. Lorens Braun je u radu „Intersubjektivni procesi i nesvesno” (2011) napisao, „termin intersubjektivnost se često povezuje sa američkom relacionom školom”, koju je Grin (2008) nazivao epidemijom u Severnoj Americi. Međutim, Grotstajn (1999) i Braun (2011) tvrde da je kontratransfer, na sreću, transformisan u intersubjektivnost, a Braun dodaje: „Štaviše, intersubjektivnost je proces nesvesne komunikacije , receptivnostii stvaranja značenja u svakom članu dijade, kako bi se donelo idiosinkratsko značenje zajedničkom emocionalnom polju, koje uzajamno deluje sa analognom funkcijom u partneru” (Braun, 2011, str. 7). Koncept analitičkog polja, koji Braun ovde koristi, imao je svoj glavni izvor u radu para Baranže: „Analitička situacija kao dinamsko polje” (1961), koji je ponovo objavljen na španskom 1968. godine i preveden na engleski tek 2008. Ova temeljna teorijska inovacija je tako donedavno bila nepoznata najvećem delu psihoanalitičke zajednice. Baranžeovi su opisali svoj projekat na sledeći način: „Ovaj rad govori o posledicama značaja kojeg nedavni radovi pripisuju kontratransferu. Kada kontratransfer stekne teorijsku i tehničku vrednost koja je jednaka vrednosti transfera, analitička situacija se konfiguriše kao dinamsko dvopersonalno polje, a pojave koje nastaju u njemu moraju biti formulisane u dvopersonalnom smislu.” (2008, str. 795). Ovi autori opisuju karakteristike ove nesvesne fantazije analitičkog para i naglašavaju doprinos pojava projektivne i introjektivne identifikacije njenoj strukturi. U vezi sa konceptom nesvesne fantazije, tvrdili su: „što je još važnije, nijedan se ne može smatrati zbirom dve interne situacije. To je nešto stvoreno između ta dva, unutar celine koju oni čine u trenutku seanse, nešto radikalno drugačije od onoga što je svaki od njih pojedinačno. ... Mi fantaziju u analizi definišemo kao dinamsku strukturu koja u svakom trenutku daje značenje dvopersonalnom polju ” (ibid, str. 806-7). Ideja o analitičkom polju kao dvopersonalnom je snažno uticala na Antonina Feroa (1998, 2004, 2009). Osvrćući se na Biona, Moma, Pišon-Rivijea i Baranžeove, Fero naglašava da od samog prvog kontakta preko telefona i čak i pre toga, nesvesna komunikacija počinje da se
267
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online