Nazad na sadržaj
organizuje u pacijentu, i u fantazijama analitičara i samog para. On dalje opisuje svoj model slušanja bez svesnosti, koji strukturiše analitičko polje. Takva duboka emocionalna involviranost analitičkog para, kroz projektivnu identifikaciju, ima za posledicu analitičarevo sanjanje o pacijentovom materijalu u analitičkoj seansi. Zajednički san se otkriva psihoanalitičaru iz njegovog sanjarenja. U bionijanskom konceptu koji je razvio Ogden, sanjarenje izražava nesvesno . Tokom zajedničkog sanjanja desiće se zajedničko sanjarenje; ono počinje sa nesvesnom komunikacijom, i kako biva elaborirano dijadom, postaje svesno. Na različitim kontinentima i nezavisno od latinoameričkih mislilaca, razvijen je koncept analitičkog trećeg . Grin ga je inicijalno formulisao 1975. godine, a 2008. ga je opisao na sledeći način: „Analitički objekt nije ni interni (analizand ili analitičar) ni eksterni (jedan ili drugi), već je između njih” (Grin, 2008, str. 231; prevod sa portugalskog Avzaradel). Vinikotijanska inspiracija je evidentna u Grinovom analitičkom objektu , kao i u postulatima Tomasa Ogdena o analitičkom trećem . Vinikotovo: „Ne postoji nešto što je novorođenče, što znači da... kada se nađe novorođenče, nađena je i majčinska briga...” (Vinikot, 1960, str. 286), inspirisaće Ogdena,za koga ne postoji analitički pacijent bez analitičara. On takođe koristi vinikotijanski pojam potencijalnog prostora kao preteču svog shvatanja intersubjektivnog prostora. „[Analitičar] nastoji da prepozna, razume i verbalno simbolizuje za sebe i analizanda specifičnu prirodu tekućeg međusobnog uticaja subjektivnog doživljaja analitičara, subjektivnog doživljaja analizanda i intersubjektivno generisanog doživljaja analitičkog para (doživljaj analitičkog trećeg)... treba reći da se savremena psihoanalitička misao približava tački u kojoj se o analitičaru i analizandu ne može govoriti samo kao o odvojenim subjektima koji jedan drugog uzimaju kao objekte” (Ogden, 1994, str. 3). Polazeći od Bionove ideje, Ogden predlaže teoriju transformacije snova koristeći koncept sanjarenja kao važan alat. Osvrćući se na Sandlera, Ogden (2007) dalje piše: „Kada postoji nesvestan rad sna, postoji i nesvestan rad razumevanja” (str. 40). Ovo podseća na Groststajnove reči: „Kada postoji nesvesni snevač koji sniva san, postoji i nesvesni snevač koji razume san” (Grotstajn, 2000, str. 5). Od tog trenutka, mnogi autori unapređuju srodne razvoje u psihoanalizi, kao što su Levin (2013), Groststajn (2000, 2005), Braun (2011), Kasorla (2013) i Ogden (1994, 2005), između ostalih. Autor koji se temeljno bavio ovom idejom je Čivitareze, u knjizi „Neophodni san” (2014). On piše: „Na ovaj način paradigma snova preuzima još centralniju ulogu nego u klasičnoj teoriji. Shvaćen kao posledica komunikacije između jednog nesvesnog i drugog , to je nešto što mi slušamo kao intersubjektivnu produkciju . Mi svaku seansu čitamo kao da je u pitanju dugi zajednički san, a celokupnu analizu zamišljamo kao razmenu sanjarenja” (str. XIII). Sadašnje znanje o nesvesnoj komunikaciji otvara veliko područje za dalje psihoanalitičko istraživanje na svim kontinentima, uključujući skorašnje interesovanje za konceptualizacije „ interpsihičkog ”, koje je definisano kao „…funkcionalni, presubjektivni nivo na kojem dve osobe mogu da razmene interni sadržaj i iskustva na zajednički način, kroz upotrebu ʼnormalnihʼ komunikativnih projektivnih identifikacija” (Bolonjini, 2016, str. 110).
268
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online