Nazad na sadržaj
na scenu u svakom novom iskustvu. Konflikt se, u ovim pristupima, tiče intrapsihičkog, kao i interpsihičkog i interpersonalnog sveta subjekta. Valjanost konflikta naspram deficita nastavlja da bude predmet rasprave u poslednjim decenijama dvadesetog veka. Koreni ove polemike sežu do specifične interpretacije Hartmanovih koncepata Ego autonomije i beskonfliktne sfere. Teorija konflikta u vezi sa ovom kontroverzom, prema tumačenju Bluma (1985) i Marija ( Murray , 1995), smatra da, tokom svog razvoja, Ego koristi odbrambene mehanizme kao moćna, zaštitna i adaptivna oruđa u odgovoru na spoljašnje, unutrašnje, stvarne ili zamišljene opasnosti. Preterana upotreba odbrana može da naškodi neodbrambenim funkcijama ličnosti. Odbrane, dakle, mogu da ometaju razvoj ličnosti, vodeći ka ograničenjima i patološkim izmenama Ega. Međutim, razvoj se nastavlja sa ili bez traumatskih iskustvenih odnosa. Frojdova tvrdnja da se Ego prilagođava pod traumatskim spoljašnjim uticajima može se u savremeno doba preformulisati, uzimajući u obzir specifični intrasistemski konflikt u Egu. To je konflikt između odbrambenih i neodbrambenih funkcija (Papiasvili, 1995). Sadržaj intrapsihičkog konflikta, detaljno proučen, ustanovljen i analiziran psihoanalitičkim metodom, u rasponu je od pregenitalnih do edipalnih i postedipalnih problema. Sa porastom kliničkog i teorijskog znanja tokom niza godina, došlo se do zaključka da su svi razvojni nivoi prisutni i operativni u svim slučajevima. Patologija self-reprezentacije u Egu takođe je raznovrsno uključena. Konkretnu konfliktnu aktivnost koja se tiče deficita opisao je Aksel Hofer ( Axel Hoffer , 1985) u svom konceptu Konflikt samozaštite . Ovaj koncept opisuje specifične intrapsihičke konflikte koji nastaju zbog truda da se sakriju ’Ego deficiti’ i jaka potreba za pažnjom koja ih često prati. „Osećanja stida i samoprezira povezana su ne samo sa samim opaženim ’deficitom’ već i sa očajničkim, često osvetničkim naporima da se za njega pribavi kompenzacija...”(Hofer, 1985, str. 773). Mnogi savremeni teoretičari različitih orijentacija vide razvoj i psihopatologiju kroz višeslojnu prizmu, uključujući i konflikt i deficit. Neke teorije naginju ka privilegovanju modela deficita; na primer, Self psihologija ističe deficit u selfu kao rezultat neadekvatno empatičnog roditeljstva i vidi empatično razumevanje analitičara, pored interpretacije konflikta, kao centralnu komponentu terapeutskog delovanja (Kohut, 1984). Drugi, poput nekih relacionih i interpersonalnih škola, pomerili su fokus i sa unutrašnjeg deficita i sa konflikta (Okinklos i Samberg, 2012), naglašavajući da se, umesto toga, intrapsihički domen formira u odnosu sa drugima u okviru šire kulture (Ingram, 1985). Urednici skorašnje publikacije Američke psihoanalitičke asocijacije „Psihoanalitički pojmovi i koncepti” (Okinklos i Samberg, 2012), poklanjaju pažnju sve većem uvažavanju koje savremene psihoanalitičke perspektive ispoljavaju prema značaju razvojnih pitanja u vezi sa konfliktom. Tokom razvoja, konflikti nastaju kao odgovor na niz predvidljivih, nesvesnih pretnji specifičnih za određenu razvojnu fazu, takozvanih situacija unutrašnje opasnosti. U normalnom ranom razvoju, preedipalni konflikti javljaju se između deteta i njegove sredine, između
26
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online