Nazad na sadržaj
Orbitofrontalni korteks je ključan kod formulisanja fundamentalne i relacione kognitivno- afektivne mape. Ovo je, takođe, oblast gde su registrovani prvi doživljaji povezani sa privrženošću i emocionalnom memorijom (Sigel, 1999; Balberni, 2001). Ključna poruka iz neuronaučnih studija o razvoju mozga je da „ljudske veze oblikuju neurološke veze iz kojih nastaje um” (Sigel, 1999, str. 2). Tokom prve tri godine života, tri osnovna kortiko-limbička kola za samoregulaciju afekta se aktiviraju i oblikuju interakcijom sa negovateljima, čime se postavlja osnova za način na koji će se buduće značajne emocije doživljavati i obrađivati. U ovom kontekstu, i Šor (2003, 2007) je izučavao neurobiološke korelate ranog nastanka disocijacije kod novorođenčadi, kod kojih je primećena usklađenost sa ritmičkom strukturom deregulisanih stanja kako povišene razdražljivosti tako i disocijativne tuposti njihove majke. U jeziku teorije privrženosti, transakcije privrženosti se utiskuju u implicitno-proceduralnu memoriju posredstvom amigdale (ne hipokampusa, koji je uključen u potiskivanje i nesvesnu simbolizaciju i koji je nedovoljno razvijen u prvoj godini života), čime se formiraju trajni „radni modeli” kodiranih obrazaca odgovora i strategija regulacije afekta na izazov iz okruženja (Šor, 2000, str. 35). Kada se aktivira, proceduralna memorija generiše nesvesno anticipiranje budućeg stanja uma. Prema Sigelu, ovo je posebno važno za ranu traumu, budući da „ponovljeni doživljaji užasa i straha mogu da se usade u moždana kola kao stanja uma. Hronično pojavljivanje ovih stanja može za posledicu imati njihovo lakše aktiviranje (vraćanje) u budućnosti, (i tako postati) karakteristične crte pojedinca” (Sigel, 1999, str. 33). Sinaptogeneza i mijelinizacija aksona odvijaju se u orbitofrontalnom korteksu i tokom druge godine života. Nakon ovog perioda najveće neuroplastičnosti emocionalnog učenja povezanog sa iskustvom, „radni modeli” odnosa obično zadržavaju svoj karakter. Međutim, orbitofrontalni korteks teži da zadrži izuzetan stepen neuroplastičnosti tokom čitavog života i verovatno preko ove staze dubinska psihoanalitička terapija može imati neurobiološki uticaj: „Intenzivna psihoterapija može se posmatrati kao dugoročna obnova i restrukturiranje memorije i emocionalnih odgovora koji su usađeni u limbički sistem” (Andreasen, 2001, str. 331). Aktuelna diskusija oko dinamske prirode prvih nepotisnutih implicitnih otisaka ostaje trajna kontroverza, sa implikacijama za klinički rad. Jedna perspektiva (Klajman, 1991; Fonađi, 1999; BSGPP, 2007) najranije otiske vidi kao kognitivno proceduralno kodiranje „selfa-sa- drugim”, slično vožnji bicikla. U ovom, strogo proceduralnom kontekstu, ponovno odigravanje transfera se javlja jer je neka karakteristika analitičkog odnosa dovoljno slična već ustanovljenoj „proceduri” relacionog radnog modela, tako da prajming – automatski nemotivisani proces – izaziva proceduralni obrazac odnosa. Promena se može postići „trenucima susreta”, koji nisu uvek interpretabilni. S druge strane, u Ševrinovoj dinamskoj paradigmi, nesvesne namere i očekivanja, pored konteksta i zahteva trenutne situacije, pomažu da se tačno odredi kako i šta će biti vraćeno. „Vraćanje nikada nije prosto automatsko i nemotivisano...” (Ševrin, 2002, str. 137). Ševrin postulira da „proceduralne memorije”, iako nisu potisnute niti nesvesno simbolizovane, još uvek nisu inherentno automatizovane, već su izložene dinamsko-konfliktnim transfernim
272
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online