Nazad na sadržaj
Ida, koji je sačinjen od neprihvatljivih internalizovanih dijadnih odnosa koji sadrže nepodnošljivu primitivnu agresiju i aspekte infantilne seksualnosti.
IV. Ac. Druge oblasti neuroanalitičkog interesovanja: dinamske implikacije neuroloških lezija, studije o snovima, simbolizacija, nagoni i afekti Mark Solms (2000a; Kaplan-Solms & Solms, 2000) je ustanovio paradigmu kliničkog psihoanalitičkog posmatranja na nizu pacijenata sa desnim parijetalnim lezijama. Otkrio je da ono što je prethodno nazvano „kognitivnim deficitom” kod takvih pacijenata može imati važnu dinamsku osnovu koja uzrokuje da delovi kognitivnih procesa postanu nesvesni. Psihoanalitičkom intervencijom bilo je moguće preokrenuti dinamski proces o kome je reč i povratiti ove kognicije – dinamski isključene iz svesnosti putem primitivnih odbrambenih mehanizama – u svesnu svest. On je otkrio da se ovako dinamski posredovano samozavaravanje, koje je povezano sa oštećenjem desnog parijetalnog režnja, može pripisati složenoj regresivnoj narcisističkoj konfiguraciji, izbegavanju depresivnog afekta i smanjenom kapacitetu za veze „celokupnog objekta”. Međutim, opšta teorijska postavka i metodologija ove i sličnih studija postale su predmet pomnog ispitivanja Blasa i Karmelija (2007, 2015; Karmeli i Blas, 2013), koji su kritikovali valjanost Solmsovih tvrdnji. Vilner i Obe – Aubé (2014), Bužaki – Buzsáki (2007) i Ulhas – Uhlhaas i saradnici (2009) su izučavali druge specifične neurološke lezije sa posledičnim regresijama i dinamski izmenjenim stanjima svesti. U dodatne ciljeve neuroanalitičkog proučavanja dinamskog nesvesnog spadaju procesi sna (Solms, 1997; 2000b), specifični parametri simbolizacije primarnog procesa (Ševrin, 1997), i neurobiologija nagona i afekata (Rajt i Panksep, 2014; Kernberg, 2015; Džonson, 2008). Precizni obrisi veze između neuronauka i psihoanalize čine predmet žučne diskusije. Artikulacija/prevođenje između te dve discipline rađa brojna epistemološka, ontološka, metodološka i klinička pitanja koja se tiču problema um – telo, um – mozak i interdisciplinarnog diskursa uopšte. Način na koji bi ta artikulacija mogla da funkcioniše takođe govori o koncepciji koju svaki analitičar ima o tome šta je osnovno za psihoanalitički rad. Kao i kod bilo kojih drugih interdisciplinarnih proučavanja, primenljivost neuronaučnih istraživanja okružena je rezervama, diskusijama i kontroverznim pitanjima. Istorijski, o ovom pitanju su diskutovali Frojd (1940a), Vinikot (1949), Aleksander (1936, 1964), Makdugal (1974,1993), Grin (1999) i, uskorije vreme, Hinšelvud – Hinshelwood (2015), Pulver (2003), Blas i Karmeli (2007, 2013, 2015), Jovel – Yovell , Solms i Fotopulu – Fotopoulou (2015), Albertini (2015), Skarfoan (2014b) i mnogi drugi, pokrivajući širok spektar perspektiva. Mnogi analitičari smatraju da je korisno da se informišu o novim otkrićima koja se odnose na specifične oblasti psihoanalitičkog interesovanja, kao što su na primer dokumentovani neurobiološki korelati ranih traumatskih istorija i njihova delimična reverzibilnost pomoću psihoanalitičkog tretmana (Kernberg, 2015; Blum, 2003, 2008, 2010; Manča, 2006a, b.; Buš – Busch , Okendo – Oquendo , Salivan i Sandberg, 2010). Predlog Kanestrija
275
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online