Nazad na sadržaj
je analiza, koja raščlanjuje psihičke ishode na njihove originalne sastavne delove, prateći istovremeno regresivne puteve do korena konflikta. U životu su komponente konflikta spojene u psihičkom ishodu koji je često jedno združeno kognitivno-emocionalno stanje koje sadrži primarne i sekundarne simptome pridodate prethodno postignutoj organizaciji ličnosti (Rangel, 1983; Papiasvili, 1995). Rangel formuliše kreativne i integrativne aspekte analize odbrane: „Put do zdrave integracije u analizi je diferencijacija i ponovna integracija, putem destratifikacije kliničkih agregata i njihove ponovne sinteze u stabilnije adaptivne celine...” (Rangel, 1983, str. 161). Ovaj pristup je dalje proširio i redefinisao Grej ( Gray , 1994) u svojoj analizi odbrambenih aspekata transfera kroz pomno posmatranje procesa. Rangel (1963, 1967, 1985) se vratio na pitanje signalne anksioznosti spram afekta kao okidača za odbranu u konfliktnoj sekvenci. Proučavao je mikroskopske procese pre, tokom i nakon pokrenute odbrane, koji prethode bilo kom psihičkom ishodu, i zaključio da je, bez obzira na prirodu neprijatnog aspekta koji učestvuje u konfliktu, neposredni signal za pokretanje odbrane anksioznost. Rangel opisuje „intrapsihički proces”, nesvesni kognitivno-afektivni sled impuls– anksioznost–odbrana–psihički ishod, tvrdeći da anksioznost istrajava kao okidač i motiv za odbranu iza svih drugih stanja neprijatnosti. Anksioznost je u vezi sa neprijatnošću koja preplavljuje Ego. Rangel pretpostavlja nesvesno funkcionisanje odlučivanja unutar Ega, koje, na kraju, oblikuje konkretni psihički ishod. Kroz interakcije sa Selfom i objektnim reprezentacijama, odigravaju se intrapsihičke test radnje, tipične za intrasistemski konflikt izbora u Egu. Objekti se procenjuju za nameravano pražnjenje. Self se procenjuje u smislu osećanja anksioznosti koje signalizira opasnost, ili bezbednost i nadmoć. Sveprisutna pozadinska aktivnost, koju Rangel (1963) opisuje kao tekući mikroskopski niz konflikata i unutrašnjih test radnji, može da se proučava iz perspektive nesvesne fantazije. Arlou stavlja nesvesnu fantaziju i funkciju nesvesne fantazije u središte ispitivanja intrapsihičkog konflikta. Dok je Frojd video nesvesnu fantaziju kao derivat nesvesne želje, Arlou je vidi kao kompromisnu formaciju koja sadrži sve komponente strukturalnog konflikta. Baš kao što je Rangel stavio naglasak na tekući, sveprisutni karakter procesa mikroskopskog konflikta i test radnji, Arlou (1969) ističe postojani uticaj koji nesvesne fantazije imaju na svaki aspekt funkcionisanja pojedinca, uključujući relativno beskonfliktne sfere. Prema Arlouovom shvatanju, nesvesna fantazija obezbeđuje mentalni aranžman koji organizuje percepciju i kognitivno funkcionisanje uopšte. U pogledu načina na koji teoretičari modernog konflikta konceptualizuju terapeutsko delovanje, Abend (2007) ukazuje na nesvesne aranžmane transfernih stavova, koji odgovaraju nesvesnim fantazijama i koji se obrću upravo oko psihoanalitičke situacije i procesa. Grejev (1994) ’pomni monitoring procesa’ odbrambenog funkcionisanja verbalnog toka svake seanse, fokusira se na analizu transfera koja je zaokupljena problemom mogućih osuđujućih reakcija analitičara, u okviru paradigme teorije modernog konflikta.
30
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online