Nazad na sadržaj
Džudit Mitrani je 1995. učvrstila termin ʼnementalizovano iskustvoʼ koji se odnosio na situacije u najranijem detinjstvu koje kasnije pronalaze smisao u analizi kroz proces odigravanja, gde se mogu interpretirati u transferu u toku odigravanja i mogu dati značajan oblik našim maštovitim konstrukcijama. Kasnije (Mitrani, 2001), ona je shvatila da je reč ʼiskustvoʼ pogrešna u ovom kontekstu, jer mora postojati psihička svest i, samim tim, neki nivo mentalizacije da bi se nešto doživelo. Stoga je podvukla razliku između nečeg što se dogodilo pojedincu nasuprot nečemu što je pretrpljeno , a to je kasnije ušlo u područje svesti uz pomoć kontejnirajućeg objekta ; drugim rečima, neka ʼstvarʼ koja je postigla nivo značaja u svesti. U tome se Mitrani vraća Federnu ( Federn , 1952), Bionu (1962) i Vinikotu (1974). Federn (1952) je napravio važnu razliku između trpljenja bolai osećaja bola. Za njega je trpljenje aktivni proces Ega, u kojem se javlja događaj koji izaziva bol – npr. frustracija ili gubitak objekta – i uvažava se njegov puni intenzitet. Dakle, ona je podvrgnuta transformaciji, a isto tako i Ego. Suprotno tome, kada je u pitanju osećaj bola, događaj koji izaziva bol ne može se trpeti i prorađivati kroz Ego. Bol nije kontejnirana, već samo dodiruje granicu Ega i odbija se. Sa svakim ponavljanjem, bolni osećaj utiče na Ego istim intenzitetom i traumatičnim efektom. Razlikom između „dešavanja” i „iskustava” Vinikot se prethodno bavio u „Strahu od raspadanja” (1974) – reč je o slomu koji se dogodio u ranom detinjstvu, ali se nije doživeo. Indirektno relevantna može biti i Bionova teorija mišljenja (Bion, 1962), pri čemu se u periodu ranog detinjstva, kada se psiha i telesno još uvek ne razlikuju jedno od drugog, sirovi senzorni utisci/beta elementi beleže u telu i utvrđuju se sa telesnim značenjima, sve dok psihičke reprezentacije ne omoguće kontejniranje uz pomoć alfa funkcije majke. Prema mišljenju Džudit Mitrani, takvo „nementalizovano dešavanje” osećaja bola, ali ne i pretrpljenog bola, registrovanog na čulnom ili telesnom nivou, kojem tek treba da se dodeli bilo kakvo simbolično značenje, može biti u osnovi mnogih odigravanja u analizi. Kada analitičar dobro iskoristi odigravanje, telo dobija drugu šansu da se simbolično predstavlja dok ulazi u značenje odnosa sa drugim psihičkim reprezentacijama. Neurobiološku perspektivu uloge tela u odigravanju pomoću somatskog pamćenja, istražili su i preispitali, na primer, Van der Kolk i Van der Hart (1991). Njihova diskusija se kreće od ranih, povezanih neurobioloških ideja Žanea ( Pierre Janet ) i Frojda, do sadašnjih hipoteza somatskog kodiranja traumatičnih sećanja u mozgu. Za relacionu školu odigravanje je centralni koncept u teoriji psihe i u razumevanju terapijskog delovanja u kliničkoj analizi. Relacioni teoretičari, aktivni u SAD od 1980-ih, poput Entonija Basa ( Anthony Bass ), opisuju svoj pristup ovako: „Savremeni relacioni pristupi u velikoj meri su definisani ... njihovim isticanjem kvaliteta zajedničkog učešća: interakcije, intersubjektivnosti i međusobnog uticaja koji su izvedeni iz komplementarne, uzajamno oblikovane interakcije transfera i kontratransfera. Ovi fenomeni se mogu najneverovatnije manifestovati – svom snagom i otporom nesvesnog –
316
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online