Nazad na sadržaj
Na drugoj strani, u „Nacrtu”, self je opisan kao aspekt Ja, kada Frojd navodi: „… wenn das Ich einer Versuchung erfolgreich widerstanden hat, etwas zu tun, was dem Überich anstössig ware, fühlt es sich in seinem Selbstgefühl gehoben…” (Frojd, 1940a, str. 137). U Strejčijevom prevodu, „…ako je Ego uspešno odoleo iskušenju da uradi nešto što bi bilo nepoželjno za Superego, on se oseća uzdignutim u svom samopoštovanju …” (Frojd, 1940b, str. 206). U istom tekstu (Frojd, 1940a,b), rezimirajući ideje iz prethodnih rukopisa (Frojd, 1914), Frojd upoređuje „Ichliebe” i „Objektliebe” (Frojd, 1940a, str. 71), odnosno self ljubav nasuprot objektne ljubavi. Strejči ovo prevodi kao „kontrast između Ego ljubavi i objektne ljubavi” (Frojd, 1940b, str.148). Ovakav prevod, čineći neodređenost zbunjujućom, možda je doprineo potrebi Hajnca Hartmana (1950) za korekcijom, kroz progresivno konceptualno razdvajanje Ega od selfa, i selfa od reprezentacija selfa, koje je, iako je pridonelo daljim konceptualnim razvojima, u isto vreme možda iskomplikovalo konceptualizovanje odnosa između funkcija bezličnog Ega s jedne strane i subjektivnosti s druge. Po mišljenju Ota Kernberga (1982, str. 898), ovakvo strogo razdvajanje možda je doprinelo uklanjanju selfa iz metapsihologije, čime ju je osiromašilo i učinilo gotovo „zdravorazumskim konceptom” (Mur i Fajn, 1968, str. 88). Uprkos ovoj tendenciji, neki postfrojdijanski severnoamerički autori nastojali su da razrade dualni karakter „Ich” („Ja”) „Ego” (Jakobson 1964, Maler 1979, Kernberg 1982). Slično tome, Žan Laplanš (Laplanš i Pontalis, 1973, str. 131) žali za gubitkom „pravog frojdijanskog doprinosa” neodređenosti i složenosti Frojdove upotrebe Ich , koji Frojd koristi da iskaže uzajamno delovanje, na mnogo nivoa suprotstavljenih, organizma i okoline, subjekta i objekta, unutrašnjeg i spoljašnjeg itd. Iz donekle srodnog, mada različitog ugla, Bruno Betlhajm ( Bruno Bettelheim , 1984) kritikuje Strejčijev prevod zbog apstraktne, zahtevno naučne i latinizovane terminologije kojom je zamenio duševnu, humanističku i metaforičku konotaciju Frojdovog „psychische Behandlung (Seelenbehandlung)” ili „tretmana psihe (duše)” [„psihičkog (ili mentalnog) tretmana” u Strejčijevom prevodu na engleski] (Frojd, 1890a, str. 289; Frojd, 1890b, str. 283). Generalno, Betlhajm osuđuje to što se čini da je reč „duša” ( Seele ), sa njenim pratećim pojmovima duhovnog života i isuviše ljudske borbe, izbrisana iz prevoda Frojdovog rada, bivajući često zamenjena terminom „um” ( Geist ) (Betlhajm, 984, str. 70-71). Iako francuski prevod Frojdovog opusa „Oeuvres Complètes de Freud/Psychanalyse – OCF/P” (1989-2015) zadržava neodređenost pojma Ich , prevodeći ga uglavnom kao „le moi” (naglašeni oblik „Ja”), koji je pre svega subjektivan, više self nego tvorevina defanzivnog Ega u Ego psihologiji, francuski jezik ima sopstvene probleme kada je reč o prevođenju „selfa”; to jest, bez francuskog „Je” (za „Ja”), Vinikotov prevodilac je „self” proglasio suštinski neprevodivim na francuski.
333
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online