Nazad na sadržaj
III. Bb. Koreni kod Šandora Ferencija Do raskola između praoca relacione/interpersonalne psihoanalize, Šandora Ferencija (1913; 1929; 1932/1949) i Frojda, došlo je zbog njihovih neslaganja oko uloge koju traumatizujuća stvarnost ima u formiranju psihopatologije. Ferenci je traumatično iskustvo video kao iskustvo koje su, uopšteno, zlonamerni drugi počinili nad detetom, a da je patologija koja odatle proizilazi izazvana cepanjem u selfu (disocijacija) koje služi da zaštiti dete od nepodnošljivih misli i osećanja. Ovo viđenje traume kao generatora psihopatologije disocijacije, koju pojedini autori smatraju razradom „hipoteze o zavođenju” koju je Frojd izneo 1896. godine, neverovatno je bliska savremenim relacionim teorijama Filipa M. Bromberga i Donela Sterna. Ferenci je, takođe, možda zaslužan za nagoveštaj self psihologije, zbog njegovog isticanja ključne uloge empatičnog negovatelja u razvoju zdravog osećaja selfa. Generalno, Ferenci je patologije selfa posmatrao kao posledice empatičkih neuspeha koji, u svojim najekstremnijim oblicima, stvaraju traumu. III Bc. Koreni kod Melanije Klajn Imajući u vidu da je primitivne nagone, sastavne činioce kako preedipalnih tako i edipalnih težnji, videla kao elemente od fundamentalnog značaja u ranom, formativnom razvojnom procesu, Klajnova je radije koristila termin Ego nego self, i smatrala da se on razvija u odnosu na njegovu najčešće nesvesnu funkciju upravljanja potencijalno uništilačkom agresijom. Pošto je njen „Ego/self” prvenstveno nesvestan i uglavnom isprepleten sa regulacijom nagona, on je slabo povezan sa konceptom selfa organizovanim oko subjektivnog iskustva. Iako je u svojim ranijim radovima nastojala da naizmenično koristi termine Ego i self, M. Klajn je kasnije tvrdila da self pokriva „celovitost ličnosti, koja uključuje ne samo Ego već i instinktivni život kojeg je Frojd nazivao Id …” (Klajn, 1959/1984, str. 249, originalna verzija u kurzivu). Ovo određuje Ego kao organizovani deo selfa. Pozivajući se na Frojdov rad o mazohizmu (Frojd, 1924), Klajnova je opisala da je u osnovi straha od uništenja „pretnja selfu od instinkta smrti koji dejstvuje iznutra… koji je povezan sa opasnostima od internalizovanih proždirućih majke i oca…” (Klajn, 1948, str. 117). Paranoidno-shizoidne i depresivne pozicije M. Klajn „opisuju fundamentalne načine na koje se upravlja ljubavlju i mržnjom, zajedno sa selfom i objektom u razvoju internog sveta” (Okinklos i Samberg, 2012, str. 232). Klajnova (1940) je smatrala da depresivnom pozicijom vladaju anksioznosti usmerene ka objektu, dok prethodnom paranoidno-shizoidnom pozicijom vladaju anksioznosti usmerene ka selfu. Za M. Klajn, formiranje stabilnog, otpornog osećaja selfa zavisi od sposobnosti regulisanja afekta kroz ostvarenje depresivne pozicije (Klajn, 1946). Depresivna pozicija tako ojačava ʼkapacitet da se izabereʼ, koji se čini suštinskom karakteristikom sazrevanja ʼselfaʼ. Generalno, Melanija Klajn termin koristi u širem smislu, koristeći ga naizmenično sa terminom Ego. Međutim, tanana razlika između Ega i selfa koja bi se mogla uočiti, tiče se činjenice
337
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online