Nazad na sadržaj
primitivnog odbrambenog funkcionisanja na napredno odbrambeno funkcionisanje koje se koncentriše na represiju i srodne mehanizme, uključujući viši nivo projekcije, negacije, intelektualizacije i reakcionih formacija. Ovaj napredni nivo razvoja ogleda se u jasnom omeđavanju potisnutog, dinamičnog nesvesnog, ili „Ida”, sačinjenog od neprihvatljivih dijadnih odnosa koji odražavaju nepodnošljivu primitivnu agresiju i aspekte infantilne seksualnosti. Ego sada uključuje integrisan, svestan koncept Selfa i reprezentacije važnih drugih, zajedno sa razvojem sublimatornih funkcija koje se ogledaju u prilagodljivim izražavanjima afektivnih, emotivnih potreba u vezi sa seksualnošću, zavisnošću, autonomijom i agresivnim samopotvrđivanjem. Internalizovani objektni odnosi koji uključuju etički izvedene zahteve i zabrane prenete u ranim interakcijama odojčeta i deteta sa njegovom psihosocijalnom sredinom, naročito sa roditeljima, internalizovani su u „Superegu”. Ova struktura izgrađena je od slojeva internalizovanih zabrana i idealizovanih zahteva, značajno izmenjenih u personifikovan, apstraktan i individualizovan sistem ličnog morala (Kernberg, 2012a, b; Kernberg, 2004). Kernbergov savremeni sintetski rad (Kernberg, 2015) uključuje usko povezane neurobiološke osnove takvih razvojnih i patogenih konfliktnih konfiguracija. „Opšti zaključak odnosi se na paralelni i međusobno uticajni razvoj neurobioloških afektivnih i kognitivnih sistema koje u osnovi kontrolišu genetske determinante, i psihodinamskih sistema koji u osnovi odgovaraju i realnosti i motivisanim izobličavanjima unutrašnjih i spoljašnjih odnosa...” (Kernberg, 2015, str. 38). Opšta pretpostavka u okviru ove teorije je da kod pacijenata sa graničnom organizacijom ličnosti preovlađuje agresivni, progoniteljski segment ranog iskustva, ma koje bilo njegovo poreklo, koji sprečava integraciju identiteta. Analitički tretman usmeren ka postizanju integracije identiteta dozvoliće integraciju koncepta Selfa i time uvećati kognitivnu kontrolu; to bi integrisalo koncept drugih, normalizujući tako društveni život, i integrisalo iskustvo kontradiktornih afekata što bi dovelo do modulacije afekta i umanjenja impulsivnosti. Sa ovim pretpostavkama, strategija psihoterapije fokusirane na transfer sastoji se od razjašnjavanja objektnih odnosa aktiviranih u situaciji tretmana (transfer), u svakoj afektivno dominantnoj tački, i u vezi sa pozitivnim i u vezi sa negativnim iskustvima. Ovo olakšava pacijentovu toleranciju i svest o suprotstavljenim mentalnim stanjima . Putem objašnjavanja i, najzad, tumačenja mentalnih stanja, koja su bila disocirana u uslovima dominantnog spliting funkcionisanja, neguje se mentalizacija. U situaciji tretmana, aktivacija otcepljenih objektinih odnosa nastoji da proizvede „zamenu uloga” u transferu; drugim rečima, međusobnu zamenu uloga Selfa i objekta u pacijentovom doživljaju njegovog odnosa sa terapeutom. Ovaj proces daje pacijentu dozvolu da postepeno prihvati svoju nesvesnu identifikaciju i sa žrtvom i sa progoniteljem i da, istovremeno, razume da njegove idealizacije takođe imaju jedan nerealan kvalitet i predstavljaju zaštitnu funkciju protiv suprotnog, negativnog segmenta njegovog iskustva. Terapeut, zadržavajući tehničku neutralnost dok štiti terapeutski okvir, dozvoljava postupno uvođenje „psihologije tri osobe”. Ovde je funkcija terapeuta funkcija „isključenog” autsajdera koji pomaže pacijentu da dijagnostikuje otcepljena
33
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online