Nazad na sadržaj
IV. A. Self u perspektivama Britanske nezavisne škole objektnih odnosa Kasniji teoretičari objektnih odnosa, poput Ferberna (1952, 1954, 1963) i Vinikota (1960, 1965), pomerili su akcenat sa nagona, koji su do tada imali centralno mesto, omogućavajući da kohezivniji i totalistički koncept selfa u svojim raznim oblicima izroni iz mnoštva interpersonalnih iskustava u kojima novorođenče učestvuje tokom vremena. Psihoanaliza je tako mogla da objasni formiranje različitih oblika selfa koji koristi druge da ga oblikuju i podstaknu njegov dalji razvoj. Ronald Ferbern Ferbern (1952, 1963) ne koristi direktno reč self u svojoj psihoanalitičkoj teoriji , već „Ego”, kao što je Frojd koristio „das Ich” u svojim prestrukturalističkim radovima da označi self. Džon Saderland ( John Sutherland , 1994) potvrđuje: „Ferbern je prihvatio da je ʼselfʼ prikladniji termin u većini njegovih razmatranja, jer se odnosi na celinu od koje se podselfovi otcepljuju. Ego je koristan za centralni self, odnosno, dominantan deo selfa koji sadrži glavne svrhe i ciljeve pojedinca u njegovim odnosima sa spoljašnjim svetom i sa kojim je svest obično povezana” (str. 21). Glavne karakteristike selfa u Ferbernovoj strukturalnoj teoriji su sledeće: Ljudi su usmereni na objekte, stoga se self definiše u smislu odnosa. Dete/individua traži objekat, više nego zadovoljstvo. Self postoji od početka i nije rezultat iskustva. On je njegov preduslov, i u isto vreme preduslov za dalja iskustva i dalji razvoj. Self obezbeđuje kontinuitet i boji dalji razvoj. „U Ferbernovoj teoriji, self je živi, rastući, samoodređujući centar koji je on video kao tačku porekla ljudskog psihičkog procesa; on direktno proizilazi iz ovog najosnovnijeg principa, da je moguće da takav self ima veze sa drugim ljudskim bićima iako se oni još uvek nisu razgraničili u smislu reprezentacija kao objekti odvojeni od selfa. Inicijalno, ovaj self se odnosi prema svetu sa malo osnova u iskustvu za self objekt diferencijaciju.” (Rubens, 1994, str. 432) U toku razvoja, formiraju se podsistemi unutar selfa, koji predstavljaju deo Ferbernove endopsihičke strukture. Ferbern (1963) je definiše na sledeći način: „…originalni Ego[self]) pocepan je na tri Ega – centralni (svesni) Ego vezan za idealni objekt (Egoideal), potisnuti libidinalni Ego [self] vezan za ekscitativni (ili libidinalni) objekt, i potisnuti antilibidinalni Ego [self] vezan za odbacujući (ili antilibidinalni) objekt. […] Ova unutrašnja situacija predstavlja osnovnu shizoidnu poziciju, koja je fundamentalnija od depresivne pozicije koju je opisala Melanija Klajn. […] Antilibidinalni Ego [self], usled njegove vezanosti za odbacujući (antilibidinalni) objekt, usvaja beskompromisno neprijateljski stav prema libidinalnom Egu [selfu], i na taj način snažno podupire potiskivanje libidinalnog Ega od strane centralnog Ega.” (str. 35)
339
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online