Nazad na sadržaj
područja u kojima postoji neki odnos sa objektivno percipiranim objektima ili ʼne jaʼ objektima” (1962, str. 57). Dakle, novorođenče se koleba između ova dva stanja, ali opet, ovde je važno da novorođenče dobija prilike za iluziju stvaranja objekta, što je inicijalni temelj za razvoj osećaja ličnog selfa. Funkcija lažnog selfa je da štiti istinski self od eksploatacije i upravlja odnosom sa okolinom. Vinikot opisuje nivoe organizacije lažnog selfa: „Na jednom ekstremu: lažni self se uspostavlja kao stvaran i za njega su posmatrači skloni da misle da je prava osoba. U živim odnosima… koliko god da lažni self počne da popušta… istinski self je sakriven… Manje ekstremno: lažni self brani istinski self [koji] je prepoznat kao potencijal i kome je dozvoljen tajni život … Više ka zdravom: glavna briga lažnog selfa je da traži uslove koji će omogućiti istinskom selfu da se iskaže. Ako uslovi ne mogu da se pronađu, onda moraju da se reorganizuju nove odbrane od eksploatisanja istinskog selfa … Kod zdravih: lažni self je predstavljen čitavom organizacijom učtivih i usiljenih društvenih stavova, ʼnenošenjem srca na dlanuʼ” (1960b, str. 142- 143). Jedan aspekt lažnog selfa i njegove funkcije preranog holdinga koji Vinikot (1949) ističe je kada „razmišljanje osobe počne da preuzima i organizuje brigu za psihu – somu, dok je kod zdravih, funkcija okoline da to čini… psiha biva ʼzavedenaʼ u um [intelekt] iz bliske veze koju je izvorno imala sa somom” (str. 246-47). Tada nastaje disocijacija između intelektualnog kapaciteta i psihosomatskog postojanja, kada „osoba [pokušava da] razreši lični problem korišćenjem finog intelekta. Nastaje klinička slika, posebna po tome što vrlo lako obmane.” (1960b, str. 144). Kod individue u ovoj situaciji, nastaje gubitak dubokog osećaja selfa, za koji je bliska veza između psihe i some od suštinskog značaja. Vinikot je namerno nejasan kada diskutuje o istinskom selfu. „Gotovo da uopšte nema svrhe formulisati ideju o istinskom selfu, osim zbog pokušaja spoznavanja lažnog selfa, jer on ne radi ništa drugo osim što prikuplja detalje iskustva živosti” (1960b, str. 148). Istinski self je urođen potencijal, jedinstven za svakog pojedinca i suštinski zavistan od okoline koja mu olakšava da bude izražen i doživljen. On je izvor kreativnosti i osećanja da smo stvarni i živi „[u] najranijoj fazi, istinski self je teorijska pozicija iz koje proističe spontani gest i lična ideja … Istinski self proizilazi iz živosti telesnih tkiva i rada telesnih funkcija … On je usko povezan sa idejom o primarnom procesu” (ibid.), odnosno, on ima duboku vezu sa nesvesnim i sa sanjanjem. U jednom od radova u „Igranju i stvarnosti” , Vinikot piše o „dubokom sanjanju koje je u srži ličnosti”(1971, str. 109). To jest, istinski self je primaran, a „koncept individualne unutrašnje stvarnosti objekata odnosi se na kasniju fazu, u odnosu na koncept onoga što je nazvano istinski self” (1960b, str. 149). U bogatom i kompleksnom radu „Komuniciranje i nekomuniciranje koje vodi do studije o određenim suprotnostima”(1963), Vinikot produbljuje svoja razmišljanja o istinskom selfu dajući mu enigmatski kvalitet. On tvrdi „da kod zdravih postoji jezgro u ličnosti koje odgovara istinskom selfu pocepane ličnosti; ja smatram da ovo jezgro nikada ne komunicira sa svetom percipiranih objekata i da individua zna da nikada ne sme komunicirati sa spoljašnjom stvarnošću
342
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online