Nazad na sadržaj
nagona iz 1920. godine, i strukturalnoj teoriji iz 1923. godine, Hartmanova ekonomska definicija narcisizma kao libidinalne investicije selfa nije odgovorila na pitanje agresije i problema u međupovezanim konceptima narcisizma, Ega i selfa, kao i njihovog odnosa sa psihičkim aparatom, strukturom i funkcijom (Blum, 1982). Sva ova pitanja ostavljena su istraživanjima narednih generacija frojdijanskih mislilaca (Jakobson, 1964, Blum, 1982, Rangel, 1982, Kernberg, 1982), kao i nastanak daljih teorija o selfu (ispod). Međutim, Hartmanova početna distinkcija između selfa kao osobe i intrapsihičke reprezentacije osobe ili self reprezentacije ostaje trajni doprinos, koji, u kasnijoj globalno uticajnoj razradi Jakobsonove i Malerove (ispod) vraća neke od dualnih aspekata frojdijanskog „Ich”. Erik H. Erikson (1950, 1956, 1959) je proširio Frojdov model konflikta i stavio ga u socijalni i kulturološki kontekst, u kojem se događa razvoj. Za razliku od Frojdovog fokusa na intrapsihičko i psihoseksualno, Erikson je istakao centralnu ulogu društvenih i faktora okoline u razvoju. On je razvoj video kao doživotni proces, kojeg je podelio na osam faza, od kojih je svaka organizovana oko glavnog psihosocijalnog konflikta (npr. faza jedan – poverenje nasuprot nepoverenju). Dok je na sve identifikacije, koje počinju u najranijem detinjstvu i traju tokom čitavog detinjstva, gledao kao na primarni oblik razvoja selfa, adolescenciju, put između detinjstva i zrelog doba, posmatrao je kao kritični period za učvršćivanje identiteta. PremaEriksonu, identitet se generalno formira nakon određenog iskustva konfuzije uloga i socijalnog eksperimentisanja. On je skovao termin „kriza identiteta” da opiše nemir koji često prati razvoj osećaja selfa. Za Eriksona, čini se da ova prekretnica u ljudskom razvoju uključuje pomirenje između osobe kakva je neko postao i osobe kakva društvo očekuje da postane. Ovaj nastajući osećaj selfa uključuje proces kovanja prošlih iskustava sa anticipacijama budućnosti. Sledeći i Frojda i Hartmana, i oslanjajući se na svoje kliničko iskustvo sa psihotičnim pacijentima, Edit Jakobson (1964) je dodatno razjasnila diferencijaciju između self i objektnih reprezentacija ranih introjekcija i razvoj ovih struktura. Ona je nastojala da pomiri Frojdovo isticanje internih procesa vođenih nagonima sa značajem stvarnog iskustva, predlažući razvojni model koji objašnjava njihovu stalnu interakciju i uticaj. Naglasila je da se Ego i Superego razvijaju zajedno sa self i objektnim reprezentacijama, i podvukla centralnu ulogu afekta u ovom procesu. Uvela je konceptualizaciju „slika”, definišući genezu reprezentacija selfa i drugog kao ključnih odrednica mentalnog funkcionisanja (Fonađi, 2001). Jakobsonova (1954) je navela da pre formiranja granica self – drugi, percipiranje drugoga kod novorođenčeta direktno oblikuje doživljaj selfa. Na taj način, važno uzajamno delovanje stvarnog iskustva i nagona (libido i agresija) rezultira tonom osećanja naših ranijih iskustava i postavlja temelj za slike o selfu i objektima koje mogu da odrede kako se na kraju možemo osećati u vezi sa nama samima i drugima. Na primer, uznemirujuća iskustva mogu dovesti do internalizacije slika objekta koji osujećuje i uskraćuje i ljutitog, frustriranog selfa, dok prevaga zadovoljavajućih interakcija može dovesti do internalizacije pozitivnih slika o selfu i drugom.
344
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online