Nazad na sadržaj
Hans Levald je bio jedan od frojdijanskih revizionista iz 1960-ih, 1970-ih i 1980-ih, koji je napravio vezu između frojdijanske Ego psihologije i teorije objektih odnosa u nameri da napravi psihoanalitički model koji bolje odražava stvarno iskustvo osobe u svetu. U procesu je kritički ispitao najosnovnije pretpostavke građenja psihoanalitičke teorije i pozabavio se osnovnim predubeđenjima o prirodi uma, stvarnosti i analitičkom procesu. Levald (1960) je verovao da je Frojd postulirao dva različita shvatanja nagona. Pre 1920. godine, Frojd je smatrao da nagoni traže pražnjenje. Uvođenjem koncepta erosa u „S one strane principa zadovoljstva” 1920. godine, Frojd je uveo ideju da nagoni traže konekciju, „tako što objekte ne koriste za gratifikaciju nego za građenje mnogo složenijih mentalnih iskustava i za ponovno uspostavljanje izgubljenog prvobitnog jedinstva između selfa i drugih” (Mičel i Blek, 1995, str. 190). Levaldova naknadna revizija Frojdove teorije nagona (1971, 1972, 1976, 1978, 1988) zahtevala je radikalnu reformulaciju Frojdovih tradicionalnih psihoanalitičkih koncepata. Dok je za Frojda Id biološka sila koja se sukobljava sa društvenom realnošću, za Levalda je Id interakcijski proizvod adaptacije. Levald smatra da je um interaktivan po svojoj prirodi, a ne posredno, kao reakcija na potrebu za drugima radi gratifikacije. Levald je izneo teoriju da u početku ne postoji razlika između selfa i drugog, Ega i spoljašnje stvarnosti ili instinkata i objekata; zapravo, postoji izvorna jedinstvena celina sastavljena i od bebe i od negovatelja. On je predložio da „instinkti shvaćeni kao psihičke i motivacione sile postaju organizovani kao takvi kroz interakcije unutar psihičkog polja, koje se izvorno sastoji od (psihičkog) jedinstva majka – dete”. (Levald, 1971, str. 118). Posmatrajući instinkte/nagone kao proizvod interakcije, Levald proširuje tezu Jakobsonove da su instinkti veza između selfa novorođenčeta i njegovih objekata. Levald dalje identifikuje interakciju kao kritični aspekt u internalizaciji subjektivne reprezentacije selfa i drugoga, ističući interakciju kao osnovni gradivni element uma. Levaldov rad je transformisao psihoanalitičku metapsihologiju i omogućio nove pristupe konceptualizaciji kliničkog materijala. Njegov uticaj, neposredan i posredan, može se videti u razvojima u okviru raznih psihoanalitičkih škola mišljenja (npr. objektnih odnosa, relacionih/intersubjektivnih, Self psihologije) pa se stoga može posmatrati kao most između takozvanih perspektiva ʼjedne osobeʼ i ʼdve osobeʼ na psihoanalitički klinički proces. U najširem smislu, kao što je to bio slučaj sa Vinikotom u Velikoj Britaniji, Levald i Jakobsonova se u SAD mogu smatrati pretečama intersubjektivnog pokreta. Osamdesetih godina 20. veka, sve složenija i obuhvatnija frojdijanska misao ogleda se u opsežnim kritikama i proširenjima konceptualizacija selfa u delima Lea Rangela (1982) i Harolda Bluma (1982). Rangel menja i dopunjuje Hartmanovu definiciju narcisizma, tako da narcisizam više nije libidinalno investiranje selfa već self reprezentacija, tvrdeći da: „Sve što Ego zna o svom selfu, ʼJaʼ koje ga okružuje i čiji je on deo, jeste sadašnje stanje self reprezentacija u svakoj fazi razvoja u bilo kom trenutku postojanja” (Rangel, 1982, str. 879). Blum, fokusirajući se na složenosti ranog razvoja kako ih je opisala M. Maler (Maler i saradnici, 1975), tvrdi: „Nikakav
349
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online