Nazad na sadržaj
delovanja Ida, Ega i Superega (konflikti nagona i odbrane). Ovde je preovlađujući način odbrane potiskivanje. Kernbergova skorija integrativna razrada teorije objektnih odnosa ima mnogo implikacija za hvatanje ukoštac sa kompleksnostima ranog razvoja i posledičnim patologijama selfa, postulirajući homeostatski ʼprotoselfʼ koji može da se razvije u ʼsuštinski selfʼ, koji je sposoban da se postavi u vremenu i prostoru. Ovaj zreliji, neprekidni, stabilni koncept selfa može da uključi autobiografsko pamćenje, anticipaciju, ʼlingvistički selfʼ, ʼmentalni selfʼ i ʼsocijalni selfʼ (Kernberg, 2015). U svojim nedavnim naporima da dovede u vezu psihoanalitičku teoriju objektnih odnosa i afektivnu neuronauku, Kernberg (2015) dokazuje kako sadašnja razvojna afektivna neuronaučna istraživanja (Gergelji i Unoka, 2011), o raznim moždanim strukturama, kolima i neurotransmiterima, potkrepljuju psihoanalitičke hipoteze o postepenoj internalizaciji odvojenih (ʼdobarʼ i ʼlošʼ self objekt) reprezentacija, gde je potpuna integracija jedino moguća na višim kortikalnim nivoima. U Kernbergovom savremenom prikazu (2013, 2015) razlikuju se dve faze procesa mentalizacije: rana faza mentalizacije u kojoj se razumevanje aktuelnog stanja afekta razvija u smislu neposredne objektne veze; i kasnija faza, koja se odnosi na poreklo doživljaja selfa i poreklo doživljaja drugih, gde se neposredna sadašnjost kontekstualizuje u svetlu (self) reflektovane prošlosti. Arnold Model Tokom proteklih 50 godina, Arnold Model (1968, 1984, 1990, 1993, 2003, 2007) je nastojao da definiše paradoksalnu prirodu selfa, koji je i evoluirajući uslovni proizvod i trajno jezgro. Ova potraga ga je povela od frojdijanske teorije, preko Vinikota i objektnih odnosa, do intersubjektivnosti i neuronauke. Model je bio među prvim američkim analitičarima koji su nastojali da inkorporiraju Vinikotovo razmišljanje i klinički fokus na rođenje selfa, putem ogledanja i upotrebe objekta. Isticanje stvaranja značenja kroz definisanje prelaznog prostora između novorođenčeta i majke postalo je centralna tačka u Modelovoj inicijalnoj teoriji selfa (Model, 1968). Iako je, u osnovi, razrada vinikotijanskih koncepata, „Objektna ljubav i stvarnost” (Model, 1968) uvodi dve teme: intersubjektivni aspekt transfera i nužnost selfa da napravi značenje od sopstvenog doživljaja, kao fundamentalne za motivaciju čoveka (Kiršner, 2010). Razvijajući svoju intersubjektivnu misao kao dopunu frojdijanskoj teoriji nagona, u „Psihoanalizi u novom kontekstu” (Model, 1984), on je zagovarao da self nije izgrađen samo odozdo prema gore iz bioloških nagona, već i od spolja ka unutra, kroz dijadnu razmenu. U ovom međudejstvu dve psihologije, verzija iznutra ka spolja – psihologija jedne osobe – bavi se fenomenima poput sanjanja, formiranja simptoma i nepovredivosti ličnog ili suštinskog selfa; dok se verzija spolja ka
352
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online