Nazad na sadržaj
unutra – intersubjektivni model dve osobe isprepletenih selfova – bavi relacionim svojstvom celokupne psihičke aktivnosti. Obe su aktivne u psihoanalitičkom procesu. U ovom pogledu blizak Levaldu i Grinu, on je tvrdio da psihoanaliza pruža ne toliko obnavljajuću novu vezu, koliko novu vezu sa već postojećim objektima. U „Ličnom Selfu” (Model, 1993), akcenat na skrivenom unutrašnjem selfu, utemeljenom u afektivnom pamćenju, ponovo izlazi u prvi plan, ovog puta utemeljen u neuronaučnom istraživanju Džeralda Edelmana. Edelman je izneo tvrdnju da kapacitet mozga da iznova kategorizuje i transkribuje pamćenje, kroz nove kontekste životnih iskustava, ima evolucionu vrednost, kako bi održao kontinuitet selfa. Modelu je ovo pružilo neurobiološku osnovu za frojdijanski Nachträglichkeit ( après coup , odložena radnja), kao i za razrešenje paradoksa – prolaznog, a opet trajnog selfa – sada oba shvaćena kao validna u određenim kontekstima. Nadilazeći Edelmana, u svojim skorijim radovima (Model, 2003, 2007) dodaje kreativnu i afektivnu dimenziju retranskripciji, u čemu je njegov glavni doprinos. U knjizi „Imaginacija i sadržajni um” (Model, 2003) dalje je razradio proces ponovne transkripcije, povezujući ga sa metaforičkom kreativnošću. U „Osećaju delovanja i iluziji Selfa” (Model, 2007), self mora stalno da se rekontekstualizuje kroz emocionalno iskustvo. U ovom radu, još jednom primeru interdisciplinarne misli, gde govori o fenomenu fantomskog uda, on postulira da stalnost selfa, prelazne tvorevine, „... može biti nesvesno stvorena iluzija”(Model, 2007, str. 8),bez koje ne možemo da živimo (Kiršner, 2010). Ipak, verno njegovoj dijalektičkoj misli, u „Nesvesnom kao centru za obradu znanja” (Model, 2008), self se ponovo pojavljuje kao proces i dinamična retranskripcija iskustva, koja istiskuje iluziju/fikciju ličnog stalnog suštinskog selfa. Tomas Ogden Praveći sintezu koncepata Klajnove i Biona, te razrađujući ideje Ester Bik, Melcera i Franses Tastin ( Frances Tustin ), Ogden (1989) prepoznaje primitivnu, presimboličku, čulno dominantnu ʼautistično-bliskuʼ funkciju kao ključnu u stvaranju rudimentarnih doživljaja selfa u ranom razvoju i autističnih psihotičnih poremećaja: „Ova funkcija je primitivna psihološka organizacija koja je aktivna od rođenja… Njome dominiraju čula i u njoj se početni osećaj selfa izgrađuje na ritmu senzacija, naročito na površini kože… Nizovi, simetrije, periodičnost, ʼoblikovanjeʼ koža na kožu, primeri su susednosti i predstavljaju sastojke iz kojih se pomaljaju počeci rudimentarnih doživljaja selfa…” (Ogden, 1989, str. 30-31). Pišući o sanjarenju i metafori, osnovnim elementima psihoanalitičkog rada (Ogden, 1997), on postulira dualnost unutar selfa – ʼself kao objektʼ i ʼself kao subjektʼ: „… ono što se dešava u procesu stvaranja metafora jeste kreiranje verbalnih simbola koji daju
353
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online