Nazad na sadržaj
u razvoju i u terapiji, on zagovara ʼoptimalnu responzivnostʼ kao bolji opis onoga što je potrebno selfu.
V.C. Interpersonalne i relacione perspektive Karakteristično za Severenu Ameriku, Hari Stak Salivan (1953, 1964) koji je psihijatriju video kao, u svojoj suštini, studiju o interpersonalnim odnosima, razvio je veoma različitu koncepciju selfa i njegovog razvoja, u odnosu na svoje kolege, klasične psihoanalitičare. Salivan, na koga je u velikoj meri uticao Džordž Herbert Mid ( GeorgeHerbert Mead , 1934), verovao je da mi sebe možemo spoznati jedino u odnosu sa drugim i time izneo radikalnu tvrdnju da je self zapravo samo kolekcija reflektovanih procena onih sa kojima smo u kontaktu, a koja se sastoji od skupa onoga što je nazvao, „ja–ti” šabloni (Salivan, 1953). Za Salivana, ne postoji način da se self shvati izvan složene mreže interpersonalnih odnosa u koju je osoba neizbežno upletena. Jedna posledica ove perspektive „teorije polja” bilo je njegovo čvrsto uverenje da je osećanje unutrašnjeg jezgra selfa narcisistički investirana fikcija. Zapravo, Salivan je smatrao da ljudi imaju „onoliko ličnosti koliko imaju interpersonalnih odnosa” (1950, str. 221). Za njega, naši selfovi su podeljeni na „dobrog mene”, ono što volim kod sebe, „lošeg mene”, ono što ne volim, i „ne-mene”, aspekte selfa koji izazivaju anksioznost u tolikoj meri da moraju biti negirani putem disocijacije. Salivanovo viđenje selfa kao sadržioca, uz njegovo pozivanje na samoodržive disocijativne procese, iznedrilo je najsavremenija relaciona viđenja selfa koja su najbolje ilustrovana u radu Filipa Bromberga (1998, 2006, 2011) i Donela Sterna (1997, 2010). Salivan je razvio koncept „self sistema”, kako bi razjasnio konfiguraciju crta ličnosti i sigurnosnih operacija, čiji je cilj da održavaju relativan osećaj sigurnosti i stabilnosti kod individue. Ovaj „self sistem” ima za cilj da štiti osobu od stida i anksioznosti korišćenjem mehanizama kao što su disocijacija i selektivna nepažnja . Salivanovo isticanje „drugog” kao izvora opasnosti u skladu je sa savremenim interpesonalnim perspektivama psihologije dve osobe. Nadovezujući se na salivanijansku tradiciju perspektive teorije polja, Bromberg (1998) posmatra um kao „konfiguraciju promenljivih, nelinearnih stanja svesnosti u stalnoj dijalektici sa neophodnom iluzijom jedinstvenog sopstva.” (str.7). Prihvatajući Salivanove ideje, Bromberg (1998, 2006, 2011) vidi „ne-ja” iskustva kao široko rasprostranjena i neizbežna i tvrdi da disocijativni procesi mogu biti zdrava, adaptivna funkcija ljudskog uma koja ima primarnu samozaštitnu funkciju srodnu Frojdovoj represiji , ili Salivanovom self sistemu . Stoga, za Bromberga, „self” je definicijska zbirka „ja” i negiranih „ne ja” stanja. Budući da je određeni nivo disocijacije neizbežan, Bromberg naglašava da stepen disocijacije među self stanjima određuje nivo psihopatologije, gde najekstremniji primeri čine psihotična iskustva. Savremeno viđenje selfa kroz prizmu relacione teorije polja ima implikacije za shvatanje interakcija. Za Bromberga i druge savremene relacione mislioce (npr. D. B. Stern, E. Levenson), interakcija između dva selfa uključuje složenu, trajno promenljivu isprepletenost svesnih i nesvesnih elemenata koji međusobno utiču jedni na druge. Prema Brombergu, uspešan tretman
358
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online