Nazad na sadržaj
zbog togašto su proširili polje psihoanalitičkog istraživanja na poremećaje iz narcisističkog spektra kroz razvoj sopstvenih teorija Selfa. Iz ove očigledne kontradiktornosti teorijskog okvira i iskustava koja nastaju u dubini kliničkog rada, Pontalis predlaže da pojam Selfa može da pomogne da se istakne subjektivna komponenta pacijenta i analitičara u analitičkom radu. Konačno, Pontalis predlaže pažljivo preispitivanje nekih od centralnih tačaka Vinikotovih ideja (prelazni prostor, stvaranje prelaznog objekta, razlika između istinskog i lažnog selfa), na osnovu kojih dobija inspiraciju da postulira sopstvenu konceptualizaciju selfa: „Da bi svest i doživljaj selfa bili mogući, postoji potreba da se formira Ego, čak i rudimentaran. Ego je predstavnik organizma kao forme, krhak u svojoj ranjivosti i umirujuć u svojoj nepromenljivosti, poput slike u ogledalu: Ego je u zatvorenom prostoru i umetnut je između prostora Ida, uvek spremnog da ga napadne, i spoljašnjeg prostora, uvek obeleženog Superegom, s kojim se Ego mora suočiti: Self nije životni impuls, već u psihičkom prostoru predstavlja življenje: Self je u prostoru koji je otvoren, ako mogu reći, ka dvema stranama, ka okolini koja ga prvo hrani i koju on zauzvrat stvara”. (Pontalis, 1977/1980, str. 178). Prihvatajući Vinikotovu ideju da je self čuvar osećanja postojanja, Pontalis zaključuje: „Biti neko ko živi, to je zadatak koji je već izvršen, programiran za životinjski organizam, ali oduvek izmišljen za čoveka” (Pontalis, 1977/1980, str. 178), naglašavajući samootkrivajuće svojstvo Selfa. Džudit Gamelgor U svom uticajnom radu „Ego, self i drugost” (Gamelgor, 2003), Gamelgor integriše francusku filozofiju Rikera (1992), francusku psihoanalitičku tradiciju Laplanša (1992), Grina (2000) i Pjere Olanjije (1975), i Vinikotovu (1971) ideju o prelaznom prostoru, kako bi savremenim terminima izrazila frojdijansku kontradiktornu i dvosmislenu konceptualizaciju decentralizovanog ʼJaʼ, uključujući Ego, self i drugost. Ona self stavlja u posrednu oblast iskustva, sledeći Vinikotovo naglašavanje razlike između odnosa prema objektu i upotrebe objekta. Vinikot (1971) ilustruje da iskorak od odnosa prema objektu do upotrebe objekta podrazumeva da: (a) subjekt fantazmatično uništava objekt, i (b) objekt preživljava fantazmatično uništenje kako bi stekao sopstvenu autonomiju. Pošto je preživeo, po mišljenju Gamelgorove, objekt sada može biti percipiran i shvaćen kao drugo, što dovodi do nastanka rudimentarne percepcije ʼJaʼ, ʼMeneʼ, što je zauzvrat prva reprezentacija ideje o „Ja”, sa ʼMeneʼ u njoj. Ove prve reprezentacije odgovaraju piktogramu Pjere Olanjije (1975), koji može prethoditi formiranju primarne fantazije, ali koji nije izvan sfere reprezentacije. Piktogram je prva reprezentacija, koja je rezultat prve psihičke aktivnosti, koja odslikava kako aktivnost tako i aktivaciju, i što je najvažnije, obuhvata drugog. Ovde je Gamelgor ponovo čvrsto na tlu francuske psihoanalize: piktogram kao iluzija pripada Ja ili Mene koje postoji u psihi kao nikada spoznata
366
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online