Nazad na sadržaj
veoma razlikuju na različita mesta, da bi izbegla konflikt između njih. Suština paranoidno- shizoidnih odbrana je da su one pokrenute sa osećajem omnipotencije, kao omnipotentno poricanje realnosti, naročito realnosti emocionalnih objektnih odnosa. Depresivna pozicija uključuje sopstveni osećaj konflikta. Ovde, konflikt između ljubavi i mržnje počinje da se rešava na strani ljubavi prema objektu. Mašta funkcioniše omnipotentno u odnosu na realnost dok se ne uspostavi odnos između njih, kao što se dešava u kreativnosti, jer mašta koja ne komunicira sa realnošću tuđih iskustava često proizvodi neuspešne forme umetnosti. U depresivnoj poziciji moramo da se odreknemo omnipotencije da bismo omogućili prihvatanje realnosti, posebnost i jedinstvenost objekta. Za ovo je potrebna tolerancija krivice, jer krivica je važna emocija konflikta. Krivica se javlja na raskrsnici gde se sukobljavaju želja i realnost. Krivica je prepoznavanje iracionalnosti i antidruštvenosti naših primitivnih želja; ona predstavlja trenutak prepoznavanja značaja objekta, odvojenog od naših želja. Krivica posreduje u konfliktu između narcisizma i realnosti, kako spoljašnjem tako i unutrašnjem. Kad su ljubav i krivica prema našem objektu neizdrživi, Klajn iznosi teoriju o trećoj mentalnoj poziciji: maničnoj, koja je u konfliktu sa depresivnom pozicijom po tome što je prezriva prema objektu, pokušava da kontroliše objekat i da trijumfuje nad potrebnim objektom poričući njegovu važnost. U njenom sukobu sa depresivnim stanjem uma koje vrednuje ljubav spram mržnje, manična pozicija nazaduje na upotrebu paranoidno-shizoidnih odbrana, da bi se borila protiv krivica i bola ljubavi. Najzad, za teoriju konflikta Melanije Klajn, važno je da pomenemo bar jedan aspekt megdana koji se odigrava između Ega i Superega. Ovaj aspekt uključuje ideje Herberta Rozenfelda ( Herbert Rosenfeld , 1964) i Donalda Melcera ( Donald Meltzer , 1966) o projektivnim identifikacijama u neki unutrašnji objekat. Prema Rozenfeldu, Superego često funkcioniše kao banda – kao, na primer, mafija ili nacisti – nastojeći da kontroliše i kazni Ego što nije savršen. Ovo je jedno ispoljavanje primarnog konflikta u psihi između Ega i Superega. Ego je inicijalno mali i bespomoćan, kao beba; u ovom stanju, Ego ima ogromnu potrebu za nekim objektom koji može da mu pomogne da preživi. Ovom neophodnom objektu obično bivaju pripisani omnipotentni kvaliteti, da bi se tako korigovao strah Ega od sopstvene nemoći da se sam stara o sebi. Kao u Frojdovoj teoriji, Klajn veruje da Ego stvara sopstveno početno shvatanje svojih objekata u svetlu omnipotencije. Posedovanje omnipotentnog objekta, Superega, navodi Ego da veruje da čak i ako spozna da sam nije obdaren omnipotencijom, njegov Superego jeste. Ovo navodi Ego da eliminiše sopstveno zasebno postojanje i sjedini se sa svojim zamišljenim omnipotentnim unutrašnjim objektom, otuda projektivna identifikacija sa unutrašnjim objektom. Ego se odriče svoje nezavisnosti da bi se osećao omnipotentno zaštićenim, u nekoj vrsti faustovske nagodbe. Ovim, Ego pokušava da reši svoj konflikt između instinkata života i smrti, emocija ljubavi i mržnje, omnipotencije i realnosti, jednim jednostavnim potezom projektivne identifikacije.
37
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online