Nazad na sadržaj
Od sredine 90-ih, možda kao reakcija na klasični klajnijanski seting i tehniku koji su doživljeni kao rigidni, sve veće interesovanje za Donalda Vinikota iniciralo je Encuentro Latinoamericano sobre el Pensamiento de Donald Winnicott (latinoameričke skupove o razmišljanjima Donalda Vinikota). Sonija Abadi ( Sonia Abadi , 1994, 1996) je pisala o prelaznim fenomenima, emocionalnom razvoju i integraciji Selfa, a Kasas de Pereda ( Casasde Pereda , 1999) je izučavao moguće ekvivalente lažnom Selfu u delima Frojda i Klajnove. Brazilski autori Megaso Leas Silva ( Megaço Leal Silva , 1999), Salezio da Silva ( Salésio da Silva , 1994), A. Nafa Neto ( A. Naffah Neto , 2007) i drugi radili su na različitim aspektima lažnog Selfa. Neke od tema bile su: lažni self kod političara, psihosomatika, metapsihologija, perverzne organizacije, self i slika u ogledalu, self i seksualnost, nasilje i lažni self iz intersubjektivne perspektive, veza sa okolinom, rani razvoj i poremećaji u formiranju Selfa kod graničnih i shizoidnih pacijenata. Ricardo Rodulfo (2009) je izučavao vezu između destruktivnih i kreativnih aspekata u Vinikotovim razmišljanjima. VII. C. Savremeni latinoamerički razvoji, upotrebe i primene koncepta Selfa Ogroman uticaj Vinikotovih radova, kritike Lakanovog obezvređivanja uloge Ega, i neki zanimljivi razvoji u oblasti istraživanja, praćeni napretkom u neuronauci, doveli su do novih perspektiva i primena koncepta Selfa u teoriji i praksi. Ugo Blejhmar ( Hugo Bleichmar , 2000) je naglašavao važnost prepoznavanja nivoa uzbuđenja kod pacijenta kako bi odabrao najbolji trenutak da interveniše na seansi, i primenjivao je Liktenbergove motivacione sisteme u okviru nove perspektive o depresijama (Blejhmar, 2001). Adolfo Kanovi (2001) je izučavao potrebe Selfa u kontekstu prakse terapije parova. Felipe Muljer ( Felipe Muller , 2005) je naglašavao dijalošku perspektivu , prema kojoj se psihoanaliza razgranala u mnogo pravaca teorijskih razvoja, a to je dovelo do nekih centralnih diskusija o načinu na koji je moguće organizovati skup teorija koje je čine. On tvrdi da je jedan od ovih oblika organizacije onaj koji razlikuje psihoanalitičke teorije zasnovane na psihologiji jedne osobe od onih zasnovanih na psihologiji dve osobe (Balint, 1950, Specano – Spezzano , 1996), ili savremeniji način distinkcije zasnovan na razlikama između monadnih i dijadnih Sistema (Liberman, 1976), intrapsihičkog i intersubjektivnog (Dan – Dunn , 1995), ili modela strukturisanja nagona i relacionog strukturnog modela (Grinberg i Mičel, 1983). Muljer nastoji da objasni prisustvo dijaloške koncepcije selfa u savremenoj psihoanalizi, krećući se od monološke koncepcije selfa do dijaloške. ʼMonološki selfʼ je definisan kao naglašavanje reprezentativnog domena i granica između spoljašnjeg uma-tela-sveta, čime se ističe deskriptivno-referentna funkcija jezika. Dijaloška koncepcija naglašava poroznost odnosa između subjekata i konstitutivnu funkciju jezika. Autor opisuje četiri pokreta koji su, prema njegovom mišljenju, omogućili da psihoanaliza obuhvati koncept dijaloškog selfa: prvi počinje od razmatranja internih i eksternih
379
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online