Nazad na sadržaj
kulturni obrazac iz kojeg se uobičajena pravila pristojnosti i formalnosti povremeno isključuju, čime se ljudima omogućava da dobiju jedni od drugih i pruže jedni drugima usrdnu Ego podršku” (str. 12). Ova definicija bazira se na definiciji istog pojma koju je 1971/73. dao Takeo Doi ( Takeo Doi ) i koja, dalje razvijena u okviru Ego psihološke terminologije Danijela Frimana ( Daniel Freeman ,1998.) prerasta u „interaktivna uzajamna regresija u službi Ega, koja gratifikuje i služi progresivnom intrapsihičkom rastu i razvoju oba učesnika” (Friman, 1998, str. 47). Urednici Japanskog rečnika psihoanalize (Okonogi, K. Kitazama, O. Ušijama, S. Kano, R. Kinugasai dr., 2002) takođe se naslanjaju na definiciju koju je dao Doi i ukazuju na kompleksnost emocionalne zavisnosti ukorenjene u preverbalnom, sadržane u dinamičnoj osnovi amae . Nije poznato da ijedan rečnik ili glosar bilo kog IPA jezika u Evropi i Latinskoj Americi ima unos amae te je, do danas, taj pojam ostao uglavnom nepoznat široj psihoanalitičkoj publici. Ovaj se unos nadovezuje na sve gorenavedene izvore i proširuje ih.
II. RAZVOJ KONCEPTA
Kao psihološki fenomen, koncept amae uveo je i istakao Takeo Doi u svojoj publikaciji Anatomija zavisnosti iz 1971. godine, koja je 1973. godine prevedena za zapadnu čitalačku publiku. Opisao je raznovrsna amae ponašanja u japanskim društvenim i kliničkim interakcijama i izložio ideju o suštinskoj važnosti koncepta amae za razumevanje japanske psihologije. Preveo je amae kao „zavisnost ili emocionalna zavisnost” (1973) i definisao značenje amaeru kao „zavisiti i koristiti nečije dobročinstvo” (1973). On smatra da se time označavaju „bespomoćnost i želja da se bude voljen” i iskazivanje „potrebe da se bude voljen” i da se to može shvatiti kao ekvivalent potrebama zavisnosti. Prema njemu, prototip ovoga može se videti u psihologiji malog deteta u odnosu prema majci, ne novorođenčeta nego deteta koje je već shvatilo da njegova majka postoji nezavisno od njega (Doi, 1973). U svojoj kasnijoj publikaciji, Doi (1989) proširuje dinamsku formulaciju amae : „Još jedna važna stvar u vezi sa konceptom amae jeste da, iako prevashodno ukazuje na zadovoljno stanje uma kada je nečija potreba za ljubavlju uzvraćena ljubavlju drugog, može se takođe odnositi i na samu potrebu za ljubavlju jer ne možemo uvek računati na tuđu ljubav, koliko god da to želimo. Zato sledi da se stanje frustracije u amae, čije se različite faze mogu opisati brojnim japanskim rečima, takođe može nazvati amae i zaista se tako često i naziva, jer očigledno se amae jače oseća kao osujećena, a ne kao zadovoljena želja. U vezi sa ovom upotrebom možemo da govorimo o dve vrste amae, primitivnoj koja je sigurna u voljnog recipijenta i komplikovanoj koja nije sigurna ima li takvog recipijenta. Prva vrsta je dečja, nevina i mirna; druga je detinjasta, svojeglava i zahtevna; jednostavno – dobar i loš amae , da tako kažemo...” (Doi, 1989, str. 349) Tvrdnja koju iznosi Doi da amae , tj. emocionalna zavisnost, razlikuje japansku psihologiju na načine koji su suštinski i sasvim jedinstveni, naišla je kako na oduševljeno prihvatanje tako i na
3
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online