Nazad na sadržaj
oznakom O. da bi ga razlikovao od Z. Z. predstavlja znanje o našem iskustvu dok O. označava najdublji nivo onoga što jesmo, koji svesni um nikada ne može u potpunosti da obuhvati, ali se može iskusiti. O. predstavlja nepoznato. Konflikt je između Z. i O. – između postojanja i znanja (Tejlor – Taylor , 2011; Tabakin – Tabakin , 2015). U kasnijoj Bionovoj misli, konflikt se odnosi na poznato i nepoznato, na izvesnost i neizvesnost. Bionov analitički stav prema ispunjenju njegove kliničke estetike ispoljavanja zahteva da analitičar usvoji novi stav. Proširujući Frojdove (1912) ideje o tehnici ravnomerno lebdeće pažnje i objektivnog prihvatanja svega što materijal pacijenta donese, Bion predlaže razvijanje novog stanja uma, onog koje je otvoreno za sanjarenje, koje zahteva da „znajući” elementi upleteni u sećanje i želju budu suspendovani kako bi analitičar mogao da dosegne stanje uma koje je pesnik Kits ( Keats ) u svojoj teoriji definisao kao „negativnu sposobnost, to jest sposobnost čoveka da postoji u neizvesnostima, misterijama, sumnjama, bez iritantnog posezanja za činjenicama i razumom” (Bion, 1970, str. 125). U tom smislu, može se zaključiti da se Bion kreće ka dijalektičkom rešenju, odnosno, da se poslužimo Hegelovim rečnikom, sublaciji (transcendenciji) (Rozen – Rosen , 2014, str. 138-9) urođenih konflikata, gde razvijamo stanje uma koje toleriše međusobno delovanje PS (paranoidno-shizoidnih) i D (depresivnih) elemenata i konfiguracija koje Bion označava kao PS ↔ D. Dakle, kasniji Bion ne zapostavlja premisu konflikta zarad premise ispoljavanja; umesto toga, ispoljavanje se stavlja u dijalektički odnos sa konfliktom. III. E. Donald V. Vinikot Alternativu objektnih odnosa modelu konflikta uma, ponudio je Vinikot. U svojoj prvoj knjizi sabranih radova napisanih u periodu od 1930-ih do 1950-ih „Kroz pedijatriju do psihoanalize”, Vinikot (1978) postepeno formuliše svoj doprinos dinamici ranog razvoja deteta i neuroza iz detinjstva, u vezi sa primarnom majčinskom preokupacijom, traumom, regresijom, transferom i kontratransferom. Njegov model, kao polaznu tačku uzima koncept primarnog stanja razvoja, koji on naziva ne-integracijom (Vinikot, 1945). Dok je M. Klajn naginjala sagledavanju ranog uma kao dezintegrisanog putem splitinga, projektivne identifikacije i drugih odbrana zasnovanih na infantilnoj omnipotenciji, Vinikot vidi rani um kao još-ne-integrisan . Kao takav, u svojim počecima, um za Vinikota nije u situaciji osnovnih konflikata već je pre u situaciji potrebe da se integriše, što se kasnije završava konfliktima koje su opisali Frojd i M. Klajn. Dok ne dođe do ove prvobitne integracije, premaVinikotu, psihička struktura ne postoji. Ako uzmemo u obzir da su Frojd, Klajn i Bion izgradili svoje teorije na prvobitnom instinktivnom i emocionalnom konfliktu koji nastaje iz iskustava života i smrti, a originalno proizlazi iz Ida, možemo da vidimo gde je Vinikotova tačka razilaženja. Suprotno ovoj ideji prvobitnog konflikta, Vinikot predlaže stanje prvobitne ’neintegracije’, u kom konflikti ne započinju dok se ta prvobitna integracija ne odigra. Tako, za Vinikota, „nema Ida pre Ega” (Vinikot, 1962, str. 56); i razvoj Ega se ne događa bez dovoljno dobre majke koja obezbeđuje holding sredinu i omogućava detetu da počne da integriše svoje razne delove u rudimentarni Ego. Tada, i samo tada, počinju procesi formiranja simbola i
39
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online