Nazad na sadržaj
organizacije „ličnog psihičkog sadržaja”, što stvara osnovu za započinjanje „živih odnosa” (Vinikot, 1960, str. 45). Kako Vinikot kaže, u ovoj fazi, „dete još nije entitet koji ima iskustva” (1962, str. 56). M. Klajn, suprotno tome, veruje da postoji rudimentarni Ego, neka svest o stvarnosti, kao i projektivni i introjektivni procesi, aktivni na rođenju. Za nju, dete u ovoj fazi doživljava iskustva. U Vinikotovoj drugoj knjizi sabranih radova napisanih između kasnih 1950-ih i ranih 1960- ih „Proces sazrevanja i olakšavajuće okruženje” (Vinikot, 1965), očigledan je fokus na procesima sazrevanja koje sredina, koja omogućava njihov razvoj, mora da podstiče. Upoređujući sopstvenu poziciju sa pozicijom Melanije Klajn, Vinikot (1960) komentariše da je Klajnova priznala značaj sredine u najranijim stadijumima razvoja u smislu da „ je njen rad o odbrambenim mehanizmima splitinga i o projekcijama i introjekcijama i slično, nastojanje da se navedu efekti neuspeha onoga čime sredina opskrbljuje pojedinca” (str. 50). Međutim, za Vinikota, individua ne postoji bez sredine. Dok su Frojd, M. Klajn i Bion razotkrivali kompleksnosti edipalne situacije, Vinikot je konceptualizovao preedipalno stanje postojanja, u kom majka i odojče inicijalno formiraju zasebnu celinu. Umesto unutrašnjeg konflikta, Vinikot je usmerio svoju pažnju na sredinsko lišavanje . (Preedipalno) stanje deteta je Vinikotovsredišnji interes. Za njega, razvoj se suštinski ne dešava zahvaljujući konfliktu i njegovom rešavanju, već prevashodno zahvaljujući postojanju i njegovom kontinuitetu. III. F. Self psihologija, relacione i intersubjektivne perspektive U drugim psihoanalitičkim modelima – mahom onim koji se zasnivaju na Selfu i objektnim odnosima – teme koje se tiču konflikta ne igraju značajnu ulogu u razumevanju psihopatologije i u sprovođenju analitičkog tretmana (Buš – Busch , 2005; Kanestri – Canestri , 2005; Smit – Smith , 2005). Ono što se u ovom modelu, umesto konflikta, uzima u obzir da bi se objasnile teške psihopatologije je deficit koji se odigrava u ranim nediferenciranim stadijumima razvoja. Razvijajući se, self i postself psihologija (Kohut, 1977; Ornstajn i Ornstajn – Ornstein i Ornstein , 2005), kao i relacione i intersubjektivne škole (Haris – Harris , 2005), preispituju centralno mesto nesvesnog intrapsihičkog konflikta; umesto toga, pripisuju teške psihopatologije psihičkom deficitu i na taj način proširuju poreklo psihopatologije na faze razvoja u kojima diferencijacija između Self reprezentacije i objekt reprezentacije nije još uspostavljena. Stoga, diferencijacija tri psihičke strukture u kojima se razvija konflikt (Id, Ego i Superego), takođe biva pogrešna. Prema ovom shvatanju, potrebe, dovedene u pitanje u patološkom procesu, mahom se odnose na razvojne propuste: traumatska patnja, gubici i, generalno, odsustvo emocionalno responsivnog objekta, oštećuju razvoj Ego strukture; ovaj ishod podrazumeva mnogo više od oštećenja koja su posledica derivata libidinalnih i agresivnih poriva.
40
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online