Nazad na sadržaj
Rajkroft (1958) i Pola Hajman (1957) koristili su frazu „figura i pozadina”, a ne okvir. Drugi autori koriste termine „okvir” i „seting” kao sinonime. U ovom poglavlju, ove dve reči se koriste kao sinonimi, osim kada je drugačije naznačeno. Lakanovo eksperimentisanje sa vremenskim aspektima okvira podstaklo je ozbiljno razmišljanje o kliničkim i teorijskim implikacijama klasičnog setinga (1958–1997). Još jedna Lakanova inovacija bilo je njegovo postuliranje analitičara kao subjekta-koji-bi-trebalo-da-zna. Ovaj koncept je istovremeno i duboko uvažavao neophodnu intersubjektivnu asimetriju u analitičkom odnosu, i trebalo da bude ironičan u pogledu normativnih pretenzija onih analitičara koji su smatrali da u sebi utelovljuju zdrav Ego za svoje pacijente. Prema ovom stanovištu, klasičan okvir je sam po sebi paradoksalan. On nije „autoritaran” per se , već dozvoljava da se zamišljena projekcija pacijenta toleriše i postepeno razgrađuje u interpretativnom radu (1947–1997, 1945– 1966). U nizu još uvek neprevedenih tekstova (1968, 1969, 1970, 1977) Pjera Olanjije pažljivo je ispitivala neminovno preklapanje subjekta u projekcijama drugog. Ona je istakla da zabrana „da se kaže sve što padne na pamet može imati efekat stavljanja pacijenta u stanje apsolutnog ropstva, transformišući ga u robota koji govori”. Na ovaj, kao i druge načine, ona je analizirala potencijalno otuđenje usled nepromišljene primene okvira. U njenom konceptu neizbežnog „nasilja interpretacije”, ona je stavila ranog negovatelja i analitičara u isti paradoksalni položaj rizikovanja „preterane” interpretacije, kao opomenu koja je navela analitičare francuskog govornog područja sa obe strane Atlantika da izraze rezerve oko nekritične upotrebe kontratransfera za razumevanje pacijenata. Francuski autori su bili naročito osetljivi na svojstveni „zavodljivi” potencijal – i neophodan i nasilan – koji je deo analitičkog setinga. Done ( Donnet , 2001) pravi razliku između analitičkog mesta i analitičke situacije: „Analitičko mesto sadrži ansambl onoga što analiza nudi. Ono uključuje analitičarev rad, a analitička situacija proističe slučajno, iz dovoljno adekvatnog susreta pacijenta i mesta” (str. 138). Dva glavna izvora za trenutno postuliranje teorija koje se konkretno tiču setinga jesu Vinikot (1955) i Bleger (1967). Neki autori upućuju i na korišćenje teorije polja Baranžeovih (1983), koja analitičku situaciju vidi kao kokreaciju; dva člana analitičkog para su neraskidivo povezana, nijedan se ne može razumeti bez onog drugog. Analitičko polje je konfigurisano kao nesvesna fantazija analitičkog para, koja će tako biti tretirana tokom čitave analize. Pionirski rad Andrea Grina „Analitičar, simbolizacija i odsustvo u analitičkom setingu” (1975) bio je posvećen uspomeni na Vinikota, autora čije je delo Grin uveo u Francusku. U Grinovom tumačenju Vinikota, okvir, i kvalitet analitičkog prisustva koje ga prati, predstavlja sadašnje „okruženje” u ulozi olakšavanja ili narušavanja pacijentovog kapaciteta za iskustva u prelaznom prostoru i kreativno mišljenje. Pod mišljenjem se ovde smatraju nehalucinatorne, neprojektivne misli koje su subjektivizovane kao deo sebe. U produžetku ovog teorijskog uvoda, rad Renea Rusijona naglašava svojstvo „migoljenja”: „seting može postati poziv pacijentu da učestvuje u zajedničkoj oblasti/polju za igru ili razmišljanje, gde pacijent može da „odgovori” na sopstveni način” (Rusijon, 1995), što će za posledicu imati da ga analitičar ili „drži” ili interpretira.
411
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online