Nazad na sadržaj
identifikacije u Psihologiji mase Frojd je, u nekoliko navrata, upotrebio reči ʼintrojekcijaʼ. On piše: „Prvo, identifikacija je izvorna forma emotivne veze sa nekim objektom; drugo, na regresivnom putu postaje zamena za libidinalnu objektnu vezu, takoreći putem introjekcije objekta u Ego; i treće, može da se pojavi sa svakom novom percepcijom uobičajenog kvaliteta koji delimo sa nekom drugom osobom koja nije objekat seksualnog instinkta” (Frojd, 1921, str. 106-107). Ovo shvatanje identifikacije Frojd dosledno naglašava u mnogim svojim kasnijim pisanim radovima, kao, na primer, u Egu i Idu (1923), gde piše da primarna identifikacija sa roditeljima „očito nije ponajpre posledica ili ishod objektne kateksije; u pitanju je direktna i neposredna identifikacija i odigrava se pre svake objektne kateksije” (str. 31). Tvrdio je da ovaj proces nije ograničen na melanholiju, već da je prilično opšta pojava. Ove primarne identifikacije bile su u velikoj meri osnova onoga što opisuje kao ʼkarakterʼ neke osobe. Ali što je još važnije, ukazao je na to da identifikacije koje potiču od ukidnja Edipovog kompleksa čine jezgro Superega (up. Dž. Strejči, 1957, str. 240-242). (Vidi takođe poglavlja NESVESNO, KONFLIKT, EGO PSIHOLOGIJA) Pišući o Frojdovoj vezi sa relacionim teorijama, Model (1955) kaže: „Frojdove kasnije teorije naglašavale su značaj identifikacije i gubitka objekta u formiranju strukture... Frojd je tvrdio da ono što je internalizovano predstavlja odnos između osoba. Na primer, u Uvodu u psihoanalizu (Frojd, 1940), on opisuje funkciju Superega u odnosu na Ego kao obavljanje funkcija koje vrše ljudi u spoljašnjem svetu. Ferbern je zapravo proširio Frojdov koncept internalizovanih objektnih odnosa. Iako Frojd nikad nije razvio relacionu teoriju kao takvu, jer nikad nije prihvatio koncept Selfa, u mojoj monografiji Objektna ljubav i realnost iz 1968. godine, zabeležio sam da u stvari postoji latentna frojdijanska teorija objektnih odnosa” (Model, 1995, str. 109). Zaista, Frojd (vidi 1917b, str. 347 i prateću fusnotu) je, više nego jednom, evocirao pojam ʼkomplementarnih nizovaʼ u pitanjima etiologije, to jest, promenljive komplementarnosti između unutrašnjih i spoljašnjih faktora, u zavisnosti od prilike. U svom delu Psihologija mase i analizi ega , Frojd je upozoravao na dihotomiju između unutrašnjih i spoljašnjih faktora: „Istina je da se individualna psihologija bavi pojedinačnim čovekom i ispituje puteve kojim on nastoji da pronađe zadovoljstvo za svoje instinktivne impulse; ali samo retko i pod izvesnim izuzetnim okolnostima je individualna psihologija u poziciji da zanemari odnose datog pojedinca sa drugima” (Frojd, 1921, str. 69). II. B. Koreni kod Frojda – problem objektnih odnosa: objektni odnosi kao podređeni nagonima Problem objektnih odnosa očigledan je u Frojdovim pisanim radovima. On rano isplivava na površinu, na primer, u Tri eseja o teoriji seksualnosti , gde Frojd piše: „Ima... dobrih razloga zašto je dete koje sisa majčinu dojku postalo prototip svakog odnosa ljubavi. Pronalaženje objekta je u stvari njegovo ponovno pronalaženje” (1905: 222). Međutim, Frojd vidi libidinalni objekat –
442
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online