Nazad na sadržaj
Sve u svemu, nadograđujući se na Frojdove stavove, M. Klajn (1927, 1932, 1937, 1952a, 1952b) je iznela teoriju da je ceo unutrašnji svet izgrađen na višestrukim internalizacijama ili unutrašnjim objektima kroz proces koji počinje u prvim danima života. U klajnijanskom shvatanju, unutrašnji objekat je: 1. Fantazija; 2. Deo tela, na primer „dojka” ili „penis”; 3. Prožet unutrašnjim doživljajima zadovoljstva i bola; 4. Doživljen kao živo prisustvo; 5. Odbrambeno rascepljen na „samo dobre” i „samo loše” delove kao odbrana od agresije. Ako se razvoj nastavi optimalno, ovi delimični objekti bivaju integrisani u cele objekte. 6. Iako unutrašnji objekti mogu da budu dobri, rad Melanije Klajn se fokusirao (mada ne isključivo) na unutrašnje ʼlošeʼ objekte; 7. Sve reprezentacije objekta i selfa izgrađene su kroz trajni proces projekcije i introjekcije; otuda, ove reprezentacije objekta i selfa ne mogu nikad u potpunosti da se razlikuju jedna od druge; 8. Unutrašnji objekat se razlikuje od spoljašnjeg objekta: unutrašnji objekat se definiše kao reprezentacija objekta koji još nije uveden u telo. Psihološki razvoj produžava iz paranoidno- shizoidne pozicije kojom dominiraju odbrambeni procesi splitinga i projektivne identifikacije i koju karakterišu delimični objekti (i delovi selfa), prema depresivnoj poziciji podnošenja ambivalencije i putem integracije raznih delimičnih objekata u cele objekte. Psihopatologija odražava fiksaciju ili oživljavanje aspekata paranoidno-shizoidne ili depresivne pozicije. Prema shvatanju Melanije Klajn (1929, 1946), svi procesi internalizacije (koji se odnose na unutrašnje objekte) odnose se na upravljanje anksioznošću zbog preplavljivanja naših dobrih objekata agresivnošću. Iako se M. Klajn pre poistovećuje sa pravcem koji naginje ka opservaciji agresije i upravljanja njom (tačka 6 gore), i to iz mnogo razloga, od kojih je jedan bio da se proširi Abrahamovo shvatanje koje je do tada bilo donekle zanemareno, njeni teorijski pogledi takođe su se bavili urođenim libidinalnim sklonostima i fokusirali se na faktore koji doprinose inhibiranju introjekcije dobrog unutrašnjeg objekta i odgajanju dobrog unutrašnjeg objekta i aspekata selfa. Njena teorijska interesovanja fokusirala su se na rane i nerešene edipalne konflikte, kojima dominira mehanizam splitinga: „[…] jedna od neočekivanih pojava na koju sam naišla bio je veoma rani i okrutan Superego... utvrdila sam da mala deca introjektuju svoje roditelje... na fantastičan način, i došla sam do ovog zaključka posmatranjem zastrašujućeg karaktera samo jednog dela njihove unutrašnje anksioznosti unutar Ega, ali... oni su rascepljeni na način različit od onog na koji se formira Superego i potisnuti u dublje nivoe nesvesnog...” (Klajn, 1958, str. 241). M. Klajn je naglasila potrebu za ranim splitingom da bismo sa difuznih prešli na paranoidno-shizoidne (progonilačke) anksioznosti, one koje se tiču očuvanja selfa. Ona je potcrtala kako te rane anksioznosti utiču na percepciju objekta, pre nego što te anksioznosti mogu da se integrišu u ono što će ona nazvati depresivne anksioznosti: one koje se grupišu oko brige za objekat. Ovaj fokus omogućava detaljnije shvatanje toga kako se objekat ʼspoznajeʼ kroz ljubav i mržnju, u konstantnoj interakciji. Cilj ovog razumevanja omogućava Egu, oslabljenom destruktivnim impulsima, da povrati dobrotu, a samim tim i snagu i nadu u objekat.
449
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online