Nazad na sadržaj
prihvati detetovu projektivnu identifikaciju ili detetovom zavišću prema dobroj dojci ili njihovom kombinacijom. I u jednom i u drugom slučaju, ovo rezultira „preteranim projektivnim identifikacijama”, gde izvorna komunikativna namera projektivne identifikacije biva uništena što dovodi do „teškog zastoja u razvoju... [Z]ahvaljujući uskraćivanju glavnog metoda dostupnog odojčetu za suočavanje sa njegovim prejakim emocijama, vođenje emotivnog života, u svakom slučaju težak problem, postaje nepodnošljivo... postavlja se [unutrašnji] objekat koji obavlja funkciju strogog i Ego destruktivnog Superega” (1959: 107). U svojim narednim pisanim radovima, Bion (npr. 1962, 1963) je razvio teoriju projektivnog – introjektivnog procesa tipa „kontejnirano” i „kontejner”, što su termini koje on uvodi da bi opisao međusobno delovanje odojčetovih projektivnih identifikacija i majčine receptivne funkcije, kako u njegovom kreativnom aspektu koji promoviše život, tako i u njegovom destruktivnom aspektu. (Videti, takođe, unos KONTEJNIRANJE: KONTEJNER – KONTEJNIRANO). III C. Ferbern: objektni odnosi i dinamske strukture Ronald Ferbern (1952) je sredinom 20. veka preinačio psihoanalizu, pruživši prvenstvo ljudskoj interakciji. U onome što predstavlja istinsku promenu paradigme, stvarni relacioni događaji povlašćeni su u odnosu na „psihologiju impulsa” (1943: 59). U nizu radova napisanih tokom 1940-ih (up. 1952, deo I), koji čine najoriginalniji doprinos razmišljanju o objektnim odnosima, Ferbern je izložio sistematičnu i koherentnu alternativu klasičnoj teoriji nagona. Klajnijanski doprinos bio je od suštinskog značaja za Ferberna, naročito ideja da je objekat upisan u nagon od samog početka. Samo u svetlu koncepta unutrašnjih objekata Melanije Klajn, prema Ferbernu, „može se očekivati da proučavanje objektnih odnosa proizvede značajne rezultate za psihopatologiju” (1943: 60). Uzevši svrhovitu prirodu nagona kao presudnu polaznu tačku, Ferbern je izložio dva dalja predloga: (I) krajnji cilj libida je objekat (1941: 31 et passim ); (II) energija je neodvojiva od strukture (1944: 126). Zajedno gledano, ova dva suštinska predloga su temelj „psihologije odnosa zamišljene na bazi dinamičke strukture” (1944: 128), psihologije koja ne samo da preoblikuje osnovne naučne principe klasične teorije libida, već i preusmerava klajnijanski razvoj u britanskoj psihoanalizi prema potpuno relacionom cilju. Ferbern je, dakle, stvorio prvi koherentan teorijski model objektnih odnosa duž tri srodne ose: (I) originalne teorije emocionalnog razvoja; (II) alternativne teorije psihičke strukturacije; i (III) revidirane psihopatologije psihoza i psihoneuroza. 1. Ferbern postavlja proces razvoja koji karakterišu način i kvalitet odnosa sa objektima. Obrazložena u svetlu relacionog kriterijuma zrelosti, ova razvojna šema obuhvata tri faze: (I) fazu infantilne zavisnosti (koja odgovara oralnoj zavisnosti), koju prevashodno karakteriše stav ʼuzimanjaʼ, a koja se dalje deli na predambivalentnu ʼranu oralnuʼ fazu (inkorporiranje; sisanje ili odbacivanje) i na ambivalentnu ʼkasnu oralnuʼ fazu (inkorporiranje, sisanje ili griženje); (II) prelaznu fazu koja odgovara Abrahamovim (1924) dvema ʼanalnim fazamaʼ i ʼranoj genitalnoj
452
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online