Nazad na sadržaj
(falusnoj) faziʼ; i (III) fazu zrele zavisnosti, koju prevashodno karakteriše stav ʼdavanjaʼ gde ʼprihvaćeniʼ i ʼodbačeniʼ objekti bivaju eksteriorizovani (1941: 39). 2. Ferbernov rad iz 1944. godine o ʼendopsihičkoj strukturiʼ razrađuje teoriju strukturacije na osnovu razvojne šeme. Odojčetov stvarni odnos sa pravom majkom karakteriše se kao ʼzadovoljavajućiʼ ili kao ʼnezadovoljavajućiʼ. Kriterijum zadovoljenja zasniva se na potrebi za kontaktom, a ne na zadovoljenju nagona. Kao takve, zadovoljavajuće aspekte majke doživljava izvorni unitarni Ego (ʼcentralni Egoʼ) tokom najranije faze apsolutne zavisnosti. S druge strane, čini se da se nezadovoljenje odnosi na neizbežna iskustva osujećenosti i da se spliting Ega po pravilu odnosi na egzistencijalnu dilemu ljudskih bića: „Izvestan stepen splitinga Ega je po pravilu prisutan na najdubljem psihičkom nivou” (1940: 8). U postavljanju osnovne pozicije u psihi kao shizoidne pozicije, pre svega, prepoznaje se eksplicitna pozajmica od Melanije Klajn. Iako, kako Ferbern (1944: 81) ističe: „Frojdova teorija mentalnog aparata je... razvijena na bazi depresivne pozicije; a Melanija Klajn je na sličnoj osnovi razvila svoja shvatanja. U poređenju sa tim, shizoidna pozicija sačinjava osnovu teorije mentalnih struktura koju ja sada predlažem.” Ferbern tako opisuje „situaciju emocionalne osujećenosti u kojoj dete počinje da oseća (a) da ga njegova majka ne voli istinski zbog njega kao takvog, i (b) da njegova majka ne vrednuje i ne prihvata njegovu ljubav” (1940: 17). Ova situacija se doživljava kao ʼveoma traumatičnaʼ, što rezultira stvaranjem ʼlošeg objektaʼ i, istovremeno, transferom intimnih međuljudskih odnosa na ʼunutrašnju stvarnostʼ. Ovo poslednje se tako događa pod traumatičnim okolnostima, naime, u „nepodnošljivoj spoljašnjoj situaciji” (1944: 111), gde osujećenje ima za posledicu internalizaciju objekata u odbrambene svrhe. Glavni odbrambeni mehanizam je spliting: internalizovani loš objekat se rascepi pod nepovoljnim uslovima na ʼuzbudljivʼ i ʼodbacujućiʼ objekat – oba su podložna represiji od strane Ega. Uzbudljivi objekat se sastoji od obećavajućih i primamljivih aspekata majke; odbacujući objekat predstavlja lišavajuće i uskraćujuće aspekte majke. Ovo prvo je vezano za ʼlibidinalni Egoʼ kao riznicu nade; ovo drugo, za ʼunutrašnjeg saboteraʼ ili antilibidinalni Ego kao agenta mržnje. Situacija koja odatle proishodi definiše se kao „bazična endopsihička situacija” – to jest, centralni Ego primenjuje raznovrsne odbrambene mehanizme u vezi sa (I) libidinalnim Egom i uzbudljivim objektom i (II) antilibidinalnim Egom i odbacujućim objektom (1946: 147). Centralni Ego obuhvata predsvesne i svesne, kao i nesvesne, elemente; dok su pomoćna Ega obično nesvesna. Uprkos upotrebi frojdijanskih termina, tripartitna struktura ličnosti ovog tipa ne podudara se bitno sa strukturalnim modelom klasične psihoanalize. Za razliku od Frojda, Ferbern postavlja organizaciju postojećih relacionih događaja u zasebne self-objekat formacije ili strukture, na osnovu represije internalizovanih objekata: centralni Ego/idealni objekat; libidinalni Ego/uzbudljivi objekat; i antilibidinalni Ego/odbacujući objekat. Nerazdvojivost Ega i objekta predstavljena je u ovom modelu u vidu „inherentno dinamičkih struktura koje proizlaze iz splitinga originalne i jednodinamske Ego strukture prisutne u početku” (1946: 148). Osim toga, dok se strukturalni Ego, u klasičnom frojdijanskom smislu, shvata kao derivat nestrukturisanog Ida u
453
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online